Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 16.Feb.2016, 12:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Romeo i Julija" - emocija bez prevoda

"Zovi me "ljubavi" i ime ću odbacit', nikad više Romeo neću bit'", čuveni je odgovor zaljubljenog veronskog plemića na Julijinu molbu "imena se svog odreci il', nećeš li, prisegni samo da me ljubiš i ja se neću više zvati Kapuleti".

Šekspirovi ljubavnici odrekli su se svega osim ljubavi i zauvek potvrdili da bi ono "što ružom zovemo, mirisalo slatko i pod drugim imenom". U širem domaćem podneblju ova istina uglavnom se plaća izgnanstvom ili smrću. Ironično je da >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << se oboje ponavlja dovoljno često da ime prestaje da bude važno, kao i poreklo koje se uz njega vezuje.

Umesto imena i porekla, počinju da se vežu ljudi. Prijateljstvom, poštovanjem, ljubavlju. Umetnošću koju je kao putokaz narcističkim taocima sopstvenog porekla u Zagrebu ovih dana ponudio Predrag Miki Manojlović s mladim ljudima iz Prištine, Tirane, Sombora, Beograda, Njojorka. Njihova predstava "Romeo i Julija" koju je Manojlović režirao i adaptirao po svima znanoj Šekspirovoj drami dva puta u jednom danu prepunila je "Zagrebačko kazalište mladih", izmešala publiku i glumce, crvene ruže i ruke spontano pružene prema pozornici i publici.

Bilo je to gostovanje Radionice integracije Mikija Manojlovića iz Beograda i Qendra multimedije iz Prištine, u kome je svaki "prevod" bio suvišan. Mladi glumci poput Tristana Halilaja iz Tirane u ulozi Romea ili Milice Janevske i Jovane Gavrilović iz Beograda, govore doduše albanski ili srpski. Kao i njihovi očevi Nebojša Glogovac i Predrag Miki Manojlović. Ali dok mladom paru prevod s albanskog na srpski i obrnuto nije potreban jer ih veže ljubav, njihovim očevima nije potreban jer ih dele noževi koje olako potežu. Ili ženske kletve majki čija pećinska jeka težinom malja pada na buduće generacije. A publici "s iskustvom", kakve su gotovo sve publike u zemljama "post-Jugoslavije", prevod je definitivno izlišan.

Ona veoma dobro zna kako se kaže mržnja, krv, smrt, osveta i rat. I to na svim ovdašnjim jezicima. Svima koji su u Veroni stajali pod Julijinim balkonom ili obližnjom kućom Romea Montekija (Montecchi) ili možda poslušali istoimenu, strastvenu operu Šarla Gunoa (Charles Gounot) u slavnoj veronskoj Areni, jasno je da zavađene porodice, narodi ili plemena, svoje zablude uočavaju tek nakon nepreglednog niza grobova nedužnih žrtava njihove mržnje. Izaći iz tog kruga, po cenu sopstvenog života, nije samo romantični ideal evropske renesanse, nego preduslov ličnog opstanka u današnjem svetu. Predrag Manojlović, iskreno poštovan među publikom u Hrvatskoj zbog svoga nekad namerno zatomljenog talenta, pokazuje to na način koji svako može da razume. Kod njega srpski glumci nekad govore albanski, a albanski glumci srpski, a nekad svako govori samo "svoj" jezik.

Albanci glume Srbe, Srbi Albance, narator govori italijanski. Verona ostaje glavno mesto drame. Samo što se u Manojlovićevoj predstavi ona scenski svela na dva duge ukrštene linije na sredini pozornice. Rođaci i prijatelj lome ruke, viču, vređaju, prete i potežu noževe na rubovima ove geometrijske nepoznanice u obliku horizontalnog slova "X". Ali je drama u njenom centru. Na liniji ukrštanja nasilja grle se i umiru ljubavnici. U zagrljaj ih je možda i doveo nemirni Eros, ali su svoju nežnu "dvojinu", kakvu političke i plemenske gramatike ne poznaju, prepoznali kao odgovor na tihim osmehom šifrirano pitanje "A ko si ti?" Predrag Manojlović ovom se predstavom prisetio i svoga detinjstva u kome je upoznao čoveka "drugog reda" koga su ostali gledali s visoka, jer je dolazio s Kosova i utovarao ugalj, sve dok jednog dana iz njegovog dimnjaka nije prestao da izlazi dim.

Predstava je iz Njujorka dovela i Uliksa Fehmiua, sina pokojnog Bekima Fehmija u ulozi oca Lorenca koji je tajno venčao Romea i Juliju, pa je ujedno i uspomena na velikane domaćeg teatra iz bivših vremena, poput Faruka Begolija. Ne treba zaboraviti da je gromoglasan aplauz dobio i Nebojša Glogovac čija je impozantna glumačka pojava, dikcija, vladanje scenom i sopstvenim emocijama ostavila bez reči čak i one koji su još donedavno ozbiljno raspravljali "je li srpskom glumcu koji je glumio Dražu Mihajlovića mjesto pred zagrebačkom publikom"(?!)

Umesto njega najbolje je odgovorila Anita Mančić koja je u predstavi Mikija Manojlovića glumila dadilju mlade Julije. "O, vi bedni ljudi, sve dobro što činite u čas u zlo okrenete, a kad vas zlo stigne, za sve okrivite poredak zvezda il' čas rođenja. No, ja sam Anita, pa kome sam mila, ruku mu pružam". Retke su ruke koje se iza toga nisu iskreno ispružile prema mladoj glumici i njenim kolegama koji su, zajedno sa Mikijem Manojlovićem, prošli kroz dvostruko popunjeno gledalište "Zagrebačkog kazališta mladih". I svi su se, zajedno sa Manojlovićem, iskreno nadali da ih "sa svoje zvezde vide Faruk Begoli, Bekim Fehmiu, i svi ostali roditelji koji se večeras ponose svojom decom".

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Privredne reforme iznad svega Radio-televizije Vojvodine.

129

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...