Izvor: Politika, 30.Apr.2013, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rasprodaja života
Šta je sve iza fasada lepih kuća u američkim gradovima
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Lepa kuća u lepom, kako kažu ovde „nejbrhudu”– komšiluku. A komšiluci su socijalno homogeni: od prve se vidi kom sloju „srednje klase” (srednja klasa su svi koji žive od svoje plate) pripadaju. Nema urbanih kontrasta: da je pored vile udžerica. Svi su uvek „među svojima” – kog ranga će biti naselje određuje se pre nego što se napravi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prva kuća. A vlasnici se onda udruže da bi taj urbanistički poredak odbranili, jer od njega zavisi i tržišna cena njihove imovine.
Ispred ove kuće, sa fasadom od cigle i velikim sveže manikiranim travnjakom, bila je tabla sa firmom i telefonima agenta za nekretnine. Kuća se prodaje. Pored ovog bio je još jedan znak – „estejt sejl”, koji je upućivao na to da se prodaje i sve što je u njoj.
U ovakvim naseljima redovno nema automobila parkiranih na ulici: svi su na „drajveju”, komadu asfalta ili betona koji vodi do garaže. Ovoga puta je ispred kuće mnogo automobila.
Zato što će ta kuća u sledeća tri dana – petak, subota i nedelja – biti robna kuća. Vlasnik je umro, naslednika ili nema, ili su na nekom drugom kraju Amerike, ili ovde imaju svoje kuće. Zanima ih jedino novac koji će im pripasti kad se prodaju kuća i sve pokućstvo.
Razlog za prodaju može da bude i kad se njeni vlasnici odluče na selidbu u neku komunu za „život uz pomoć”, što je lepo ime za ono što se kod nas grubo zove starački dom.
U svakom slučaju, u Americi nema fetiša kuće kao „očevine” ili „dedovine” – da kuća ostaje u porodici, iz generacije u generaciju. „Estejt sejl” je način da se kuća isprazni pre nego što u nju počnu da ulaze potencijalni kupci. Rasprodaja je poverena jednoj od mnogih agencija koje se time bave. Njeni ljudi će prvo svaku stvar proceniti, ubeđujući se ponekad sa naslednicima. Kada se prodaje, sentimentalnosti nema, sve vredi tačno onoliko koliko je neko spreman da plati.
„Prodaja imanja” („estejt” je imanje, imovina), zaključili smo posle nekoliko poseta ovakvim događajima, u stvari je – rasprodaja nečijeg života.
U kući u koju smo ušli, na samom ulazu, odnosno izlazu nalazi se sto sa kasom ispred koje je već red onih koji su odabrali ono što im se sviđa i čekaju da to plate i odnesu. Bio je, međutim, prvi dan pa je ostalo dovoljno da se vidi kako je živeo njen dojučerašnji domaćin.
Prvo što se primeti kad se krene po sobama jesu status i ukus. Nalepnicu sa cenom ima sve: od velikih komada nameštaja, slika koje su još na zidovima, tepiha na podu, pa do tanjira, čaša, escajga u kuhinji. I šolja iz kojih se pila kafa. Iz fioka nije sve izvađeno, izvadiće to onaj ko odluči da kupi. U biblioteci je na jednom listu papira generalno uputstvo: knjige sa tvrdim koricama su tri dolara, a one sa mekim dolar.
Vlasnik kuće, videlo se to u njegovoj biblioteci, bio je veoma visoki vazduhoplovni oficir. Uramljene fotografije i mnogobrojne plakete pokazuju i da je bio čest gost stranih vojski. Uramljeni su novinski izveštaji o njegovim posetama kolegama u Koreji i Japanu. Da li će sve to neko kupiti da bi postalo deo njegovog života? Lično sam u to sumnjao, ali se istovremeno prisetio i da svaka roba nađe svog kupca.
Pitao sam se da li su nekome potrebna i pisma koja je dobijao. Koga mogu da interesuju porodične fotografije, kolekcija pozivnica za prijeme, fascikle sa računima? Video sam, doduše, da druga vrsta robe – boce sa često i načetim konjakom ili drugim skupim pićem, brzo odu.
Na prodaju su i koferi koje je general nosio na svoja putovanja. Njegov pribor za golf je odmah našao nove vlasnike.
Teško je, kad se uđe u kuće u kojima se rasprodaju životi vlasnika, ne biti malo i filozof i razmišljati u prolaznosti i smislu materijalnog. Jer sve će to u jednom momentu, koji bismo svi da što više odložimo, postati nematerijalno. Na poslednje putovanje se odlazi bez prtljaga.
Kad počinje „estejt sejl ”, prvi u redovima su profesionalci, antikvari i lovci na blago koje samo oni mogu da prepoznaju. Njihovo iskusno oko će u nekoj vazi koja košta tri dolara videti priliku za veliki profit. Kao što se dogodilo da je jedan predmet, plaćen baš toliko, na aukciji kod „Sodbija” 2007. prodat za 2,2 miliona. Prodavac je bio i ostao anoniman.
Kada se sve okonča, kuća očisti i dotera, neće dugo ostati prazna. U njoj se nastavljaju neki drugi životi koji će takođe jednog dana biti na rasprodaji.
Milan Mišić
objavljeno: 30.04.2013.
