Izvor: Blic, 02.Nov.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Presudni elektori, a ne birači
Prekosutra se u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i svake četvrte godine, u prvi utorak posle prvog ponedeljka u novembru bira šef izvršne vlasti. Ali tad u stvari 200 miliona birača glasa za 538 elektora, koji kao delegati u prvi ponedeljak posle druge srede u decembru treba da odrede predsednika i potpredsednika.
Broj elektora iz svake od 50 američkih država jednak je zbiru njihovih članova u Senatu i Predstavničkom domu, pri čemu i distrikt Kolumbija daje još troje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Sve države imaju po dva senatora, ali, na primer, Kaliforniju s najviše stanovnika zastupaju i 53 člana Predstavničkog doma (ukupno 55 elektora), Teksas bira 34 elektora, a Njujork 31, dok države s malim brojem stanovnika (Aljaska, Montana, Dakota) imaju po trojicu.
Elektori kao narodni predstavnici nikad ne zasedaju zajedno; o predsedniku se izjašnjavaju u svojoj državi 41. dana posle izbora i budući najmoćniji čovek sveta mora da dobije bar 270 glasova, od ukupno 538.
Međutim, pošto su elektori obavezni da daju glas kandidatu za koga je većina birača u njihovoj državi i na čijem su „tiketu" i sami izabrani, već njihovim izborom u sledeći utorak, 4. novembra, biće jasno ko je novi predsednik SAD.
Zastupnici se pronalaze među lojalnim sledbenicima partija, iako stranke, pa ni dve glavne (Demokratska i Republikanska), nemaju jasan program, nemaju hijerarhiju, ni unutrašnju disciplinu, pa ni moćnog lidera; između izbora gotovo da nemaju nikakvu političku aktivnost.
Političke organizacije u SAD, koje Ustav ne pominje, u stvari su koalicije interesnih grupa; demokrate na levom centru, a republikanci na desnom.
Ni demokrate, čiji šef Hauard Din tvrdi da ima 70 miliona članova, ni republikanci (Robert Dankan), kojih ima oko 55 miliona, nemaju stalni kadrovski aparat i uglavnom se sastoje od lokalnih odbora s velikom autonomijom. U predizbornim godinama nacionalni komiteti utvrde političku platformu i strategiju, skupljaju fondove i koordiniraju niže organe i volontere-aktiviste. Diskutuje se o aktuelnim problemima i rešenjima, ali posle glasanja stranke su opet „u refuzi”.
Ipak, partije formalno nominuju kandidate za šefa države, mada prethodno održe test-izbore ili rasprave u stranačkim krugovima (kokus), da provere šanse. U trci stvarno učestvuju tek dvoje – demokrata i republikanac, ali javljaju se i nezavisni kandidati, kao i predstavnici nekih drugih stranaka.
Kandidat samostalno pridobija sindikate, komore, udruženja, farmere, veterane, lekare i nastavnike i privlači neinformisane, pa je predsednik više obavezan donatorima „iz baze” nego stranci. Ni u Kongresu nema partijske discipline i šef države, da bi imao većinu, bori se za podršku „svojih” poslanika, kao i za poslanike rivalske partije.
Uz ovaj sistem koji favorizuje dvopartijski sistem i države s malo stanovnika, moguće je i da 20. januara na dužnost stupi pobednik sa manje „narodnih” glasova (iz samo 11 država), ali istovremeno s dovoljnim brojem elektora. Buš je 2000. godine ušao u Belu kuću s podrškom 271 delegata iz 30 država (50.460.110 glasova), a Al Gor je izgubio iako je imao čak 51.003.926 glasova, koji su mu, međutim, obezbedili samo 266 elektora.
Troškovi izbornih kampanja u dolarima
1976. – Džimi Karter i Džeral Ford 171 milion
1980. – Ronald Regan i Džimi Karter 162 miliona
1984. – Ronald Regan i Volter Mondejl 202 miliona
1988. – Džordž Buš (st.) i Majkl Dukakis 324 miliona
1992. – Bil Klinton i Džordž Buš (st.) 331 milion
1996. – Bil Klinton i Bob Dol 425 miliona
2000. – Džordž Buš i Al Gor 528 miliona
2004. – Džordž Buš i Džon Keri 880 miliona
Prvi crnac u Beloj kući?
U prošli utorak analitičari su ocenjivali da Barak Obama može da obezbedi čak 355 elektora, računajući brojne delegate iz Kalifornije (55), Njujorka (31), Floride (27), Ilinoisa i Pensilvanije (po 21) i Ohaja (20), dok Džonu Mekejnu sleduje samo 156 – između ostalog, iz Teksasa (34), Džordžije (15), Tenesija (11), Arizone (10) i Alabame i Luizijane (po 9).
Najskuplji izbori u istoriji – 5,3 milijarde dolara
Troškovi izborne trke ka Beloj kući koju glavni pretendenti (demokrata Obama i republikanac Mekejn) vode već 13 meseci, a nešto kraće nezavisni Ralf Nader, Bob Bar (Slobodnjačka stranka) i Sintija Mekini (Zelena partija) znatno će premašiti milijardu dolara. Obama je do prošlog utorka prikupio preko 600 miliona, a potrošio više od 500, dok je Mekejn dotad imao oko 350 miliona dolara. Mekejn je platio 100.000 reklama, ali je njegov suparnik platio čak 330.000. Ukupni troškovi mogu biti 2,4 milijarde, pa čak i 5,3 ako se uračuna u kampanja kojoj se, istovremeno s predsednikom, bira i 435 poslanika u Predstavničkom domu i trećina Senata.
