Izvor: Politika, 29.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predsednik SAD podelio i svet i Amerikance
Džordž Buš pokušao da obraćanjem naciji poboljša svoje „istorijsko nasleđe”, koje pretendenti na njegovo mesto – sve žešće kritikuju
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 29. januara – Česti aplauzi članova parlamenta iz njegove Republikanske stranke, povremeni pokliči odobravanja, rukovanja i davanja traženih autograma pre i posle govora – spoljne su manifestacije sinoćnog nastupa Džordža Buša koje su televizijskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << publici bile znatno atraktivnije od njegovog govora. Najviše će se pamtiti, utisak je, kalendarska okolnost da je ovo bilo njegovo poslednje redovno godišnje predsedničko obraćanje naciji.
Sledeće godine u ovo doba na čelu Amerike biće neko drugi, a žudnja za tom promenom potisla je u drugi plan Bušovo „oproštajno” izlaganje. Buš se, doduše, svojski trudio da selekcijom činjenica poboljša svoje „istorijsko nasleđe”, ali je taj napor ostao u senci „izborne vatre” pretendenata na funkciju koju on drži punih sedam godina. Žestoko, naime, kritikuju njegovu političku zaostavštinu i birače zadobijaju obećanjima da će nastojati da je – što više, što pre izbrišu.
Šef Bele kuće je, međutim, sugerisao da je stanje nacije, uz „prolazne” strateške i ekonomske drame, dobro. Postoje teškoće – od iračkog fronta do tržišta nekretnina – ali će se one, po njemu, otkloniti postojećim i novim angažmanima.
Glavninu govora ipak je posvetio uzdrmanoj ekonomiji i produženim ratovanjima, ne pokazujući nikakvo kajanje zbog postupaka njegove administracije koji su doprinele tim potresima. Naglasak je stavio na potrebu povećavanja bezbednosti – u šta spada i zahtev da se produže prisluškivanja – kako bi se suzbile pretnje terorizma, kao i ekstremizma koji se „ispoljava na Bliskom istoku (gde želi da Izrael i Palestina budu „demokratski i miroljubivi susedi”), u Iraku, Iranu”"
Osetio je potrebu da još jednom Teheranu preporuči da se „proverljivo obustavi obogaćivanje uranijuma koji može da posluži za pravljenje atomskog oružja”. Prozvao je vlasti Irana „i za unutrašnje ugnjetavanje i za podršku terorizmu napolju”, upozorivši da Amerika „neće ostaviti svoje saveznike i da će braniti sopstvene vitalne interese u Persijskom zalivu”"
Nabrajajući regionalne i globalne spoljnopolitičke izazove, nije pomenuo Balkan. Svoju zemlju je opisao kao „saosećajnu” prema nedaćama drugih zemalja. I odmah dodao da se „protivi genocidu u Sudanu”, a da „podržava slobodu” za narode „od Kube i Zimbabvea, do Belorusije i Burme”.
Amerika je, ponovio je, izrasla u „najmoćniju naciju na planeti”, uživa „poverenje ljudi i dokle god je tako ona će ostati snažna”. Ankete pokazuju, međutim, da većina ispitanika smatra da je Vašington na „pogrešnom kursu” i da mu „opada međunarodni prestiž”. Gotovo svi pretendenti za Bušovog naslednika u Beloj kući ističu da bi im jedan od glavnih zadataka bio da „to koriguju” iako „to neće biti lako”"
Danas „Njujork tajms” u uvodniku nudi vrlo kritički uvid u Bušov učinak. Podseća da je u poruci naciji 2002. kazao kako je Amerika zemlja u ratu i ekonomskoj recesiji, da je civilizovani svet suočen sa opasnostima bez presedana, ali da je „stanje ovdašnje nacije jače nego ikad”. Šest godina kasnije, nastavlja se u uvodniku, Amerika je „u dva rata (Irak, posle Avganistana) i klizi u recesiju, dok je civilizovani svet i dalje suočen sa užasavajućim opasnostima, ali sada sa mnogo manje respekta prema SAD”.
Buš je, dodaje se, proćerdao visok stepen solidarnosti koji je uživao kod kuće i u svetu, posle atentata terorista 11. septembra 2001. godine. Došao je, nadovezuje se „Vašington post”, u Belu kuću pre sedam godina, sa obećanjem da će biti „objedinitelj a ne razjedinitelj”, ali je podelio naciju, pre svega ratom u Iraku.
Doprineo je, reklo bi se, i podelama u svetu. Ponajviše – kršenjem odredaba međunarodnog prava, čime je povećao globalne neizvesnosti.
Delovao je kontraproduktivno i po svoju partiju. Zbog nepopularnosti administracije, pre svega, zakonodavnu vlast su prošle godine preuzeli rivalski mu demokrati.
U celini uzev, Buš je u sinoćnom nastupu ipak bio nešto „umereniji” nego ranije, smatraju analitičari. Nastojao je više da održi nade nego da oživi pretnje.
Među nadama je, kažu istraživanja javnog mnjenja, najveća ona koju nije pomenuo: da će biti bolje kad on više ne bude bio u Beloj kući. Uz novu bojazan: da su se stvari toliko pogoršale pa da je osporen i „američki san” – da svako pokolenje živi bolje od prethodne generacije.
M. Pantelić
[objavljeno: 30/01/2008]
