Izvor: Politika, 01.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potraga za očevima
Ratni pobednici su ostavili Nemcima u nasleđe preko 100.000 dece
Postali su medijski interesantna tema kad su uvek dovitljivi menadžeri u njima pronašli izvor dobre zarade: "deca neprijatelja", koju su ratni pobednici ostavili Nemcima u nasleđe, krenuli su u potragu za očevima.
Neki su to činili i ranije, ali je broj onih, sada već vremešnih ljudi, koji se, prilično zakasnelo, upuštaju u ovu avanturu toliki da je podstakao osnivanje velikog broja privatnih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << specijalizovanih agencija koje pokušavaju da im u tome pomognu, trljajući pri tom ruke. One su uvek na dobitku. I kada u tome ostvare uspeh i kad se njihovo traganje pokaže kao uzaludno.
U okviru nemačkog Crvenog krsta postoji decenijama posebna služba koja se time bavi, ali su njeni "kapaciteti" očigledno nedovoljni da zadovolje naraslo interesovanje "klijenata".
Žig srama
Često obeležavana žigom srama, kao kopilad, "deca okupatora i neprijatelja" se odlučuju da krenu u potragu za svojim neznanim očevima kad su, posle ličnih i porodičnih trauma, pregrmela najgore. I kad su prevladala osećanje stida. Neki od njih to čine tek posle majčine smrti, kad taj čin više ne može da ih povredi.
U pitanju su, naime, različiti razlozi iz kojih su se (tada mlade) Nemice upuštale u riskantne veze koje su njihovi zemljaci označavali kao moralno nedopustive. U nekim slučajevima je to bila ljubav "na prvi pogled", nekad su to činile iz elementarne nemaštine i gladi, a nekad su bile žrtve "bahatosti pobednika" i silovanja.
Nemački Savezni statistički ured registrovao je 66.700 dece koja su začeta iz, najčešće, kratkih veza savezničkih (okupacionih) vojnika i mladih Nemica. Taj podatak se, međutim, odnosi samo na Zapadnu Nemačku. Računa se da je takve dece u Istočnoj Nemačkoj bilo nekoliko desetina hiljada. Mediji koji su se minulih dana posebno bavili ovom temom ("Špigl", "Štern) barataju cifrom od preko sto hiljada, iako je, iz raznih razloga, preciznu brojku nemoguće utvrditi.
Potraga za očevima ne izgleda nimalo laka i jednostavna, kako to, reklamirajući sopstveno "iskustvo i kompetentnost", nagoveštavaju agencije koje traže i nalaze oca za "samo 560 evra". To je cenovnik jedne agencije iz Frankfurta koja se specijalizovala u ovom poslu.
Erih Hones, jedan od mnogih koji su se upustili u ovu avanturu, pokušavao je godinama da nešto određenije sazna o svom ocu. Uzalud. Majka je o svemu uporno ćutala. Tek negde u poznim godinama dala mu je ceduljicu sa jednom adresom na Floridi, koja je na tom parčetu papira bila ispisana sada već daleke 1946. godine.
Hones je presavio tabak i poslao pismo na tu adresu. Ostalo je bez odgovora. Sada šezdesetogodišnji sanitarni inspektor nije bacio koplje u trnje. Neki, kaže, "unutrašnji nagon" mu nije dopuštao da digne ruke od svega. Pretraživao je, uz pomoć interneta, razne arhive, pokušavao da rekonstruiše "maršrutu" američkih snaga. Ništa nije pomoglo. Ni Crveni krst.
Obratio se napokon jednoj od onih agencija koje zvučno reklamiraju svoje usluge. Posle izvesnog vremena dobio je obaveštenje agencije sa imenom američkog vojnika koji bi, "sa sigurnošću", mogao zaista da bude njegov otac. Sledila je dodatna informacija: vaš otac je, nažalost, poginuo u Korejskom ratu.
Čovek je platio račun i tek naknadno, iz dokumenata koje je pronašao u vojnom arhivu, utvrdio da čovek koga mu je agencija "dodelila" kao oca, uopšte nije boravio u kraju u kojem je krajem rata živela njegova majka.
Tanušni trag
Ne odustaje ni pedesetčetvorogodišnji taksista iz Berlina Herbert Hak, iako je "polazni podatak" kojim raspolaže krajnje nepouzdan. Zna da je njegov otac, takođe američki vojnik, početkom pedesetih bio stacioniran u Švajnfurtu. I da se, kao "Čarls", na jednoj igranci upoznao sa njegovom, tada dvadesetdvogodišnjom majkom Hanom. Sreli su se potom još nekoliko puta. Hana je ostala trudna, a Čarls je odmaglio.
Tim tanušnim tragom, her Hak je došao do nekoliko grupnih fotografija američkih vojnika koji su zaista bili stacionirani u Švajnfurtu u februaru 1952. godine. Zaokružio je nekoliko glava koje su mu se učinile slične njegovoj. Nijedan od tih vojnika se, međutim, ne zove – Čarls.
U tih stotinu hiljada "dece neprijatelja" ima dosta danas poznatih Nemaca. Jedan od njih je Feliks Magat, trener najprestižnijeg nemačkog fudbalskog kluba, Bajerna iz Minhena. Magat bar zna ko mu je otac: reč je, kako otkriva "Špigl", o nekadašnjem savezničkom vojniku iz Portorika...
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 01.01.2007.]
