Izvor: Politika, 05.Jun.2014, 10:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porošenko hoće da vrati Krim
Ukoliko želi da zavede red u svim delovima Ukrajine novi šef države odgovore na ključna pitanja ne može da traži u Briselu, Vašingtonu ili Moskvi već u Lugansku, Donjecku ili Slavjansku
Nedavno izabrani novi predsednik Ukrajine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Petar Porošenko izjavio je u Varšavi, gde boravi na poziv poljskog predsednika Bronjislava Komorovskog, „da vidi da ceo svet stoji uz Ukrajinu i njenu borbu za slobodu i demokratiju” i da će Krim ponovo biti ukrajinski.
„Ubeđen sam da ćemo biti u stanju da pokažemo da će se u Ukrajini razvijati demokratija, da će Ukrajina poći tragovima Evrope. Krim će steći slobodu i biće ponovo ukrajinski, a Ukrajina će ponovo biti zajedno sa Krimom”, prenele su svetske agencije njegove reči.
Međutim, ono što Porošenko nije izgovorio jeste: kada namerava, i u kakvim okolnostima, da razgovara sa svojim pobunjenim „podanicima” na jugoistoku zemlje gde se već nedeljama vodi pravi građanski rat, gde se svakodnevno gine i strada? Jer ako zaista misli da može da zavede red u svim delovima države na čijem čelu stoji, onda odgovore na ključna pitanja ne treba da traži u Briselu, Vašingtonu, pa ni u Moskvi, već u Lugansku, Donjecku, Slavjansku... ili na Krimu.
Podsetimo, kada su prebrojani rezultati predsedničkih izbora u Ukrajini (25. maja) analitičari su pobedu Porošenka ocenili kao – „najmanje zlo”. Ako je to „najmanje zlo” otvoreno paktiranje sa NATO-om, a protiv Rusije, onda bi ukrajinski slavodobitnik mogao da se nađe u velikim problemima, pa čak da bude karika u lancu otvorenog nastojanja pojedinih krugova na Zapadu da se vrate vremenima „hladnog rata”. S tim što bi, u nedostatku ideoloških razlika na dve strane naše planete, taj novi „rat” trebalo, u stvari, da posluži najvišim globalnim poslovnim krugovima da steknu dodatnu finansijsku korist.
A Porošenko je pre svega – poslovan čovek.
Primenom vojne sile, čak i uz obilatu pomoć snaga NATO-a, Porošenko bi možda i uspeo da uvede red u pobunjene jugoistočne delove zemlje, ali onda bi od tog dela Ukrajine napravio policijsku državu koja teško da bi dugo opstala u današnjim uslovima globalne borbe za ljudska prava. Tu se i krije slabost taktike ukrajinskog predsednika. Naime, danas se ratovi više vode medijskom propagandom nego na vatrenoj liniji.
Televizijske stanice svakodnevno u svet šalju snimke iz Slavjanska i drugih gradova na ukrajinskom jugoistoku, a te slike vrlo su uznemirujuće. Upotreba avijacije i teške artiljerije ukrajinske armije protiv pobunjenika, ma koliko za to traženo opravdanje u optužbama o umešanosti Rusije u tamošnje događaje, ne može da bude dužeg daha. Jer na pomenutim snimcima se ne vidi kako ginu civili i naklonjeni vlastima u Kijevu. Naprotiv.
Porošenko bi, pre svega, trebalo da se pozabavi zapadnim delom zemlje, da (politički) eliminiše pripadnike, takozvanog, Desnog sektora, da se reši balasta antisemitizma i neonacizma koji prati ovu i slične grupacije. A u tom kontekstu delovanja teško da može da računa na zapadnu pomoć. Jer, podsetimo, SAD su otvoreno priznale da su prozapadnim bundžijama sa kijevskog Majdana obilato doturale milione dolara, što u gotovini što u oružju, i da su logistički delovale (preko svog ambasadora u Kijevu), da sukobi na ulicama ukrajinske prestonice prerastu u pravi rat protiv čuvara reda, sa stotinama poginulih i ogromnom materijalnom štetom.
Šef ruske države Vladimir Putin je uoči ukrajinskih predsedničkih izbora rekao da će priznati svaku volju naroda. To je u celu situaciju ulilo određenu dozu optimizma. Međutim, kada je izborni postupak okončan i kada se ispostavilo da žitelji jugoistočnog dela zemlje (20 procenata), tačnije samoproglašenih proruskih republika Donjeck i Lugansk nisu ni glasali, Putin je svoju podršku povukao. To je izazvalo bes, ne samo Porošenka nego i njegovih zapadnih sponzora i, takozvana antiteroristička operacija u pobunjenim republikama dobila je znatno na žestini. Sada su se na udaru avionskih i topovskih bombi našle i škole, bolnice, državne ustanove, privatni domovi.
Gde je „crvena linija” do koje će građanski rat u Ukrajini ići bez istinskog vojnog angažovanja Rusije, teško je reći. Pogotovo što su zapadni lideri, a pre svih američki i britanski, odlučno odbili da se sretnu sa Putinom prilikom obeležavanja dana „D” (savezničkog iskrcavanja u Normandiji 1944). Istovremeni pozivi na pregovore uz, praktično, odbijanje istih, teško da će uneti nove elemente u razrešenje ukrajinske krize.
Objektivno gledano, najveći teret ipak će morati da podnese Petar Porošenko. Od njegove volje i sposobnosti da na isti način komunicira sa Briselom, Vašingtonom, Moskvom, Donjeckom i Luganskom mnogo šta će zavisiti. Ako prihvatimo gore pomenut stav da je njegov izbor za predsednika „najmanje zlo za Ukrajinu”, možemo samo da zamislimo šta bi se sve dešavalo da je umesto njega za prvog čoveka bivše sovjetske republike izabran Dmitrij Jaroš, lider Desnog sektora, kao što je to noć posle glasanja brzopleto prenela ruska televizijska stanica Kanal-1.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 05.06.2014.
