Izvor: Vostok.rs, 17.Jul.2013, 09:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politički emigranti: borci za pravdu ili izdajice?
17.07.2013. -
Bivši pripadnik ANB SAD Edvard Snouden, koji je zatražio azil u Rusiji, naterao je da se revidira značaj političke emigracije i razvoja demokratije i uvažavanje ljudskih prava. U savremenom multipolarnom svetu, koji zastupaju različite sociokulturni i politički modeli državnog uređenja, mogućnost da se dobije azil postaje spas za milione ljudi. I to ne samo ideološke borce protiv nekog režima.
Pojava, koja se danas zove politička emigracija, poznata >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << je od prastarog doba. Ljudi su bežali od proganjanja vlasti, rasne i religiozne diskriminacije, a čak i od odmazde za izvršene zločine. Često se strah da se nađe pred zakonom u rukama lukavih manipulatora pretvarao u pokušaj da se predstave kao žrtve ideologije. Međutim, češće je molba o azilu imala realne osnove, među njima i opsnost po život i slobodu. Najpoznatiji ruski politički emigrant je bio knez Kurbski, koji je živeo za vladavine cara Ivana Groznog. U 20. veku politički emigranti su bili Vladimir Lenjin i Lav Trocki, pisac Aleksandar Solženicin, bivši pripadnici specijalnih resora Oleg Kalugin i Aleksandar Litvinenko, oligarsi Boris Berezovski i Andrej Borodin. Vredi da se istakne da za ruske biznismene i političare, optužene za ozbiljne zločine, obećana zemlja po pravilu postaje Velika Britanija. One ne ekstradira u Rusiju njene nepoštene građane, i to, kako ističu eksperti, već u toku više stoleća. Ustvari emigranti su postali jedan od elemenata istorijske konfrontacie Moskve i Londona.
Između ostalog, status političkog izbeglice je steklo i hiljade evropskih i američkih građana, koje su u njihovoj otadžbini za njihove poglede čekali ozbiljni problemi. Jedni od poslednjih ideoloških emigranata iz SAD su postali naučnici-biolozi Arnold i Loren Lokšini, koji su 1986. godine zatražili azil u Sovjetskom Savezu. Međutim, uprkos mišljenju o tome da su azil tražili samo sovjetski ljudi, vlasti SSSR-a su često pružale azil Amerikancima i Evropljanima. Uvek je bilo mnogo nezadovoljnih.
Šta je danas neophodno da bi čovek postao izbeglica? Komentar politikologa Nikite Zagladina.
- Postoje određeni principi. Mora da se usvoji odluka da čoveka zaisto proganjaju iz političkih, a ne krivičnih motiva. Ne ekstradiraju ljude u zemlje gde im preti opasnost strože kazne za izvršeni zločin nego u zemlji boravka. Snoudenu preti smrtna kazna, za koju kod nas postoji moratorijum. Postoje i međunarodno-pravne norme koje omogućuju državama da pruže azil.
Što se tiče procedure pružanja takvog statusa, u različitim zemljama ona ima svoje osobine. U Rusiji od pretendenta pre svega traže da se lično obrati vlastima sa molbom o azilu sa navođenjem razloga za takvo rešenje. U SAD-ama i Evropi neophodan je ceo paket dokumenata, uključuući dokaze da u otadžbini autora peticije postoje represalije prema njegovoj religiji, nacionalnosti ili seksualnoj orijentaciji, ali pri tome treba potvrditi da on zaista pripada nekoj od tih grupa, sve do tetsiranja na detektoru laži.
Inače, postoji siguran način da se ostane u Evropi kao politički emigrant – ako taj status pruže UN. Međutim, i tamo zahtevi postaju stroži. Još jedan siguran put je doći u EU kao investitor. Priliv kapitala je potreban svima, zato čak i predstavnici najdemokratičnijih vlada, koje istupaju za totalnu prevlast zakona, ne obraćaju pažnju na pređašnje grehe novih sunarodnika. Pri tome, prema brojnim svedočanstvima, u prezasićenoj migrantima Evropi gromke izjave o kršenju ljudskih prava kao povod za emigraciju sve češće ostaju bez rezultata, svakako, ako nije reč o poznatim ljudima: u njihovom slučaju se primenjuju ekskluzivna pravila. U ovom smislu američke vlasti su naivnije: da se stekne pravo na privremeni boravak u SAD-ama moguće ih je ubediti na rečima da je čovek u svojoj otadžbini živeo u paklu. Međutim, to vredi, ako se status dobije, - istakao je zaštitnik ljudskih prava Mihail Salkin.
- U SAD-u pravo pružanja azila je garancija da čak ni Interpolu za zločine, zbog kojih čovek traži azil, on neće biti ekstradiran. Bez obzira na to da se formalno mišlenje MIP-a ne uzima u obzir pri pružanju azila, odnosi među zemljama imaju značaj. Ako je situacija među njima konfliktna, pružanje azila je moguće, u protivnom slučaju molbu će, izgleda, odbiti pod nekim zgodnim izgovorom.
Proteklog stoleća pružanje azila predstavnicima oponenata – socijalističkog ili kapitalističkog logora – bilo je često uzrok pogoršavanja odnosa na državnom nivou. Ta je tradicija sačuvana i danas, u drugim političkim realnostima. Doduše, ovo nikada nije vodilo nepopravljivim posledicama. Ne postoji jedinstveno mišlenje ni o moralnoj oceni političkih emigranata. Razmumljivo je da je svaki slučaj za sebe jedinstven, međutim, postoji i nešto zajedničko.
Naprimer, obaveštajci, koji su izdvali tajne svoje zemlje tobože radi borbe za ideale humanizma i «mir u čitavom svetu», teško da se mogu smatrati pravim borcima za pravdu, mada žele da bi ih tako nazivali. U slučau s Edvardom Snoudenom je reč o drugom. Ono, šta je on izneo svetu, pre svega su informacije o veoma sumnjivoj sa gledišta zakona delatnosti specijalnih resora jedne zemlje, koja ima za cilj da kontroliše sve ostale. To nije više pitanje još uvek nedokazane «izdaje» Snoudena, već problem globalne bezbednosti i prava drugih država na sopstvene tajne.
Iljja Harlamov,
Izvor: Glas Rusije, foto: RIA Novosti
