Izvor: Politika, 06.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pohvala suverenosti
ANALIZA VESTI
Osim tvrdih pristalica Sadama Huseina, malo će ko narednih meseci i godina osporavati njegovu krivicu za mnoge političke i druge zločine počinjene za njegove vladavine u Iraku. Gotovo niko neće reći da je juče u Bagdadu osuđen nevin čovek, ali će dosta onih koji ga nikada nisu podržavali kritikovati kaznu na smrt vešanjem koja mu je izrečena, a uticajne i ugledne zapadne organizacije za ljudska prava žestoko će kritikovati "manjkavosti" sudskog procesa na kome je osuđen. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U te manjkavosti svakako spadaju sledeće činjenice:
Prvi predsednik sudskog veća, Mohamed Amin Rizgar, posle nekoliko meseci procesa, podneo je ostavku pod pritiskom (američke i iračke vlasti prethodno su kritikovale njegovu "popustljivost" prema Sadamu), da bi posle njega bila zamenjena još dvojica sudija;
Tri advokata odbrane su ubijena, a četvrti je pobegao u inostranstvo, dok je Sadamov američki advokat Remzi Klark (bivši državni tužilac SAD), već na početku izbačen iz sudnice zbog "vređanja iračkog naroda";
Predsednik Iraka Džalal Talabani dao je još pre početka suđenja izjavu na TV da je Sadam "dvadeset puta zaslužio da bude smaknut", dok je sadašnji irački premijer Nuri al Maliki dan uoči presude izjavio da se "nada" da će Sadam biti osuđen na smrt.
Druge manjkavosti (kršenja prava odbrane, uskraćivanje dokumenata i informacija odbrani, kašnjenje sa rokovima u predaji dokumenata) već su kritikovane u izveštajima uglednih i uticajnih zapadnih organizacija za ljudska prava, kao što su "Amnesti internešenel" i "Hjuman rajts voč". Pod lupu kritike dospela je i velika američka uloga u organizovanju, finansiranju i usmeravanju onog što američki i britanski zvanični izvori vole da zovu "domaćim suđenjem" za Sadama Huseina. Naime, dok su nevladine organizacije i borci za ljudska prava upozoravali da Sadam u okupiranom Iraku ne može dobiti pravično suđenje, i da bi sa stanovišta pravde bilo bolje da se Sadamu sudi u Hagu, Vašington je insistirao da Sadamu sude Iračani, odnosno da pravda za Sadama bude iračka pravda.
Na ovakvu odluku su svakako uticala i loša iskustva sa suđenjem Slobodanu Miloševiću u Hagu, odnosno strah Vašingtona da bi Sadam koristio sudnicu u Hagu na isti način na koji je to činio Milošević, optužujući svakodnevno one koji su ga izveli pred sud i koristeći se sudnicom kao političkom pozornicom. Postojao je verovatno opravdan strah da bi Huseinove političke pridike američkim okupatorima u Iraku podstrekavale oružanu pobunu u ovoj zemlji, koja je već koštala nekoliko hiljada američkih života. Međutim, u iračkom sudu Amerikanci su vodili glavnu reč, ako ništa drugo a ono zato što su još pre početka procesa utrošili najmanje 138 miliona dolara na renoviranje sudnice i na tim od oko 50 američkih, britanskih i australijskih advokata, istraživača, forenzičara i arhivara koji, po oceni "Njujork tajmsa", predstavljaju "stvarnu moć iza tribunala".
Zato će narednih dana verovatno biti i osporavanja, ako ne Sadamove krivice, a ono pravičnosti njegovog suđenja i, još više, samostalnosti suda koji ga je osudio. Tim pre što su jučerašnje prve reakcije iz Londona mogle delovati neumesno i trijumfalistički. Velika Britanija ne podržava smrtnu kaznu, pa je već zbog toga bilo neobično oduševljeno pozdravljanje kazne vešanjem od strane britanskih ministara unutrašnjih i spoljnih poslova. Ministar unutrašnjih poslova Džon Rid je čak rekao da je odluka suda "suverena odluka koju je donela suverena nacija" i da je to "krajnji izraz suvereniteta Iraka". Ovo insistiranje na suverenosti zemlje čija je suverenost zgažena kada je napadnuta i okupirana bez saglasnosti Saveta bezbednosti, koncentrisaće pažnju američkih i britanskih protivnika rata u Iraku na to kako je počela ratna avantura protiv koje su se u međuvremenu okrenule javnosti ovih zemalja.
Ljiljana Smajlović
[objavljeno: 06.11.2006.]
