Izvor: Blic, 22.Okt.2015, 19:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Počeo je EKONOMSKI SMAK SVETA

Nakon velikog straha u avgustu, investitori su se vratili svom opuštenom ludilu. Zaključili su da ne treba ni o čemu brinuti. Možda su u pravu. Nikada se ne zna, ali naša procena je da je smak sveta već počeo... i oni nisu u stanju da mu se odupru.

Ovako počinje autorski tekst Bila Bonera iz "Boner i partnersa" koji je objavio "Biznis insajder" i iz kojeg prenosimo zanimljive delove:

Privredni rast koji nestaje

Od kraja Drugog svetskog rata, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kreditiranje se širilo po SAD. Na početku, to je bilo zdravo širenje. Mlade porodice iz srednje klase su kredite pod hipotekom i pravile račune na platnim karticama, poput "Dajners klaba" i "Amerikan ekspresa".

Onda su, krajem 50-ih godina prošlog veka, stigle prve kreditne kartice. To je pratilo povećanje broja potrošačkih kredita.

Do 70-ih godina sve je bilo u redu pošto su i plate rasle. Uz toliko novih tehnologija koje su se pojavljivale, ljudi su verovali da će plate samo nastaviti da rastu. Dug nije bio problem - niti za naciju niti za domaćinstva. Mogli smo da ga "prerastemo".

Ali, čudni, iako i dalje ne u potpunosti shvaćeni, novi trend započeo je 70-ih godina. Nakon što je uračunata inflacija, prihodi većine Amerikanaca drastično su opali.

Deceniju za decenijom, trend pada bruto domaćeg proizvoda bio je nizak. U nejvećem delu SAD, BDP po glavni stanovnika dostigao je vrhunac 70-ih ili 80-ih godina.

Neverovatno je da prosečni zaposleni Amerikanac danas zarađuje manje nego što je zarađivao pre pola veka - opet računajući promene u inflaciji potrošačkih cena.

To nije isto kao kada bismo rekli da osoba sa dobrim poslom zarađuje manje danas nego 60-ih godina. Prema Statističkom birou SAD, prosečna zarada s uračunatom inflacijom kod Amerikanaca koji spadaju pet odsto onih koji najviše zarađuju sada je veća za više od 75 odsto u odnosu na 1967. Žene takođe više zarađuju.

Ali dobri poslovi su postali retki. Podaci o procentu zaposlenih ili onih koji traže posao u odnosu na ljude u radnom dobu, pali su na najniži nivo od 1977.

Dug postaje sve gori

Iako je privredni rast opao zajedno sa zaradama većine ljudi, dug - koji je drugo lice kreditiranja, nastavlja da raste.

Pitate se zašto bi kreditori nastavili da pozajmljuju novac ljudima koji nisu u stanju da otplate dug?

Odgovor: Igra je nameštena.

Ričard Nikson, predsednik SAD, 1971. je dramatično promenio globalni monetarni sistem. Po dprethodnim Breton Vuds sistemom, dolar je imao zaleđinu u zlatu. I najveće svetske valute menjane su po fiksnim ratama u odnosu na dolar... i šire u odnosu na zlato.

To je značilo da nacija ne može previše da se zaduži... pogotovo ne kod svojih trgovinskih partnera. Nacije sa trgovinskim suficitom - koje su nagomilale dolare u zamenu za izvezenu robu - mogle su da traže zamenu dolara za zlato. Zbog ovoga je zlato iz ruku nacije koja je previše trošila prešlo u ruke nacije kreditora.

Tako su SAD i došle do tolike količine zlata. Francuska i Velika Britanija su za potrebe Prvog svetskog rata trošile preko svojih mogućnosti. SAD su im prodavale hranu, oružje i gorivo... i zauzvrat tražile zlato.

Do 60-ih godina prošlog veka, stvari su se promenile. SAD su počele da troše novac na "puške i puter" - za napredno društvo kod kuće i rat u Vijetnamu.

Veći deo novca utrošenog na finansiranje rata u Vijetnamu završio je u vijetnamskim podružnicama francuskih banaka. A kada je 1965. Šarl de Gol, predsednik Francuske, poslao francusku mornaricu preko Atlantskog okeana da preuzme 150 miliona dolara vreno zlato zamenjeno za dolare, dočekan je kao davno zaboravljeni rođak koji je došao na čitanje testamenta.

Kada je zlato krenulo da napušta Fort Noks kako bi zadovoljilo zahteve za isplatom iz inostranstva, umesto da se drži obećanja Džordža Vašingtona da će menjati dolare za zlato, Nikson se upaničio i prestao da izvršava obaveze.

Tako je svako ko je imao kod sebe dolare bio prepušten samom sebi.

"Visoki Pol" preuzima funkciju

Brzo je krenulo po lošem. Do aprila 1980. godišnja inflacija potrošačkih cena dostigla je skoro 15 odsto.

Zlato je skočilo na čak 800 dolara za uncu. Izgledalo je da će Niksonov dekretom uvedeni monetarni sistem brzo izleteti iz šina - kao i svi prethodni eksperimenti sa papirnatim novcem.

Međutim, 1979. je predsednik Džimi Karter postavio Pola Vokera na čelo američkih Federalnih razervi (Fed). Voker je stao pravo pred voz koji se oteo kontroli i naredio mu da stane. I on je stao.

Do januara 1981, "Visoki Pol" je podigao kamatnu stopu federalnih fondova - glavnu kamatnu stopu za pozajmljivanje u privredi SAD - ne na dva odsto, niti na četiri niti na osam odsto. Postavio ju je na 19 odsto i vratio voz na šine.

Kada je Ronald Regan započeo mandat u Beloj kući 1981, podržao je Vokera. Voker je najavio da namerava da istisne inflaciju iz sistema ubrzo nakon što je postao šef Fed-a.

Voker je spasao sistem. Prihod od obveznica - i kamatne stope - od tada opadaju. Šteta što nije spasao bolji sistem. Ne može mnogo ljudi da odoli zovu novca. Amerikanci su dokazali da u tome nisu bolji od ostalih.

Padajuće kamatne stope i papirnati dolar dali su im priliku da osiromaše sebe trošeći novac koji nisu zaradili.

Iskoristili su šansu koja im je ponuđena. Pozamljivali su i trošili... i uvodili ceo svet u ludačku trku.

Ali, sada je predstava gotova.

Nastavak na Blic...