Izvor: Politika, 16.Jul.2015, 08:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oportunistički preobražaj „gospođe holokaust”
Ako hoće da i dalje napreduje, Samanta Pauer sme još jedino da govori o masakru u Srebrenici
Savet bezbednosti je odbio da zločin u Srebrenici nazove genocidom, što je američka ambasadorka u UN doživela vrlo lično – karijeru je napravila navijanjem za Bošnjake u bosanskom ratu, zagovarajući „humanitarne” vojne intervencije i insistirajući da je gotovo svaki masovni zločin bezmalo holokaust.
Samanta Pauer je posle nedavnog glasanja o britanskoj rezoluciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izjavila da je „ruski veto nova mrlja na ugledu SB” i da Aleksandar Vučić mora da se „suoči sa istinom o genocidu i kao takvu je prihvati”, zaboravljajući da je i sama prestala da masakr nad Jermenima naziva genocidom kada je postala savetnica predsednika Baraka Obame, a pre dve godine i predstavnica SAD u UN.
Kako su joj se otvarale prilike za napredovanje u vladi, tako joj je postajalo sve teže da ostane dosledni liberal, zagovornik ideje da SAD imaju obavezu i pravo da se iz čisto moralnih razloga vojno mešaju u sukobe širom sveta. Humanitarne intervencije je počela da propagira kao mladi ratni izveštač iz Bosne. Pisanje o sukobu o kojem ništa nije znala bio je gotovo njen prvi novinarski zadatak, ali joj je nekoliko dana bilo dovoljno da shvati ko je „loš momak”, uživi se u ulogu sudije i pozove SAD da bombarduju srpske snage. Otvoreno se stavila na stranu Bošnjaka, praktikujući onu vrstu žurnalizma po kojoj je poznata i Kristijana Amanpur.
U njihovom angažovanom novinarstvu izveštač nije nepristrasni posmatrač, već aktivni učesnik događaja koga uopšte ne zanima kako druga ili treća strana vide konflikt. Strašno je zamerila predsedniku Bilu Klintonu što svojevremeno nije intervenisao u BiH i Ruandi. Kritikovala je Vašington kao hegemona koji se vojno angažuje isključivo kada su ugroženi američki interesi, a ne i kada treba zaustaviti krvoproliće.
I kasnije je kao autor i predavač na Harvardu često otkrivala poneki genocid, što joj je donelo materijal za „Pulicerom” nagrađenu knjigu „Problem iz pakla”, ali i titulu „gospođe holokaust”.
Pa opet, kada je kao bliska Obamina prijateljica i ambasadorka u UN dobila priliku da osmanski zločin nad milion i po ljudi, žena, dece i staraca nazove genocidom, zaćutala je kao da nikada nije bila aktivista za ljudska prava. Kao novinarka i autorka osuđivala je Klintonove saradnike koji su ostali u vladi iako se nisu slagali sa njegovom pasivnošću u BiH. Ipak, nekim savršenim preobražajem postala je upravo ono što je kritikovala.
Ne podnosi ostavku u UN iako Obama, svestan značaja Turske, odbija da tragediju Jermena nazove genocidom. Nije dala otkaz ni kada je predsednik odustao od bombardovanja Sirije, što je po njoj moralo da se učini iz „moralnih” razloga, jer je Bašar el Asad koristio hemijsko oružje „protiv sopstvenog naroda”.
To nije bilo prvi put da se Amerikanka irskog porekla, sa diplomama Jejla i Harvarda, odrekla ubeđenja radi političkog oportunizma. Čim je shvatila da će joj sukob sa Hilari Klinton upropastiti izglede za državničku karijeru, povukla je izjavu da je bivša prva dama, danas kandidatkinja za predsednika, „monstrum”. Izrekla je to u žaru borbe između Obame i Klintonove za stranačku nominaciju na izborima 2008, ali je kasnije istakla da to nikada nije mislila.
Sa ženom koju je nazvala monstrumom, a koju je Obama izabrao za državnu sekretarku, zajedno je radila na bombardovanju Libije i svrgavanju Muamera el Gadafija 2011. Veruje se da je upravo Pauerova doprinela Obaminoj odluci da se vojno uključi na strani pobunjenika da bi, kako je ona smatrala, sprečio Gadafija da izvrši – genocid.
Toj navodnoj humanitarnoj intervenciji, a u stvari pomaganju jednoj strani da dobije rat, protivio se tadašnji ministar odbrane Robert Gejts. U memoarima je napisao da je zbog ljudi kao što je Obamina savetnica morao od Bele kuće da krije vojne opcije jer „oni to ne shvataju i ’stručnjaci’ kao Samanta Pauer će odlučiti kada treba vojno da se angažujemo”.
Libijski fijasko je nije odvratio od zagovaranja ulaska u Siriju da bi se, pogađate, Bašar el Asad sprečio u nameri da hemijskim oružjem pobije sopstveni narod. Ipak, kada je Obama odustao od namere da bombarduje Damask, Pauerova je prestala da govori o zločinima u Siriji koje samo Amerika može da zaustavi.
Čak ni skorašnji profil u „Njujorkeru”, koji je probao da je prikaže u najboljem svetlu, nije mogao a da ne ustvrdi da je malo šta ostalo od njene navodno principijelne borbe za pravdu. Kada se pre dve godine pojavila na saslušanju pred senatorima, od čijeg je glasanja zavisilo da li će i stvarno postati ambasadorka u UN, izjavila je da je „preterala” kada je u članku u „Nju ripabliku” konstatovala da su mnogobrojni „zločini koje su izvršile, sponzorisale i dozvolile SAD ”. Za svaki slučaj je dodala da je „Amerika najbolja zemlja na svetu”. Odgovorila je i da više ne misli da je Amerika imperija, kako je pre državničke karijere pisala o svojoj zemlji. Zato je jedan njen kritičar kazao da je ona „aparatčik čija volja za dodvoravanjem ne poznaje granice”.
Ipak, mora joj se priznati da je u pogledu Srebrenice ostala dosledna. Srećom po ugled Samante Pauer, Srbija je mala zemlja bez američke zaštite, jake ekonomije, 70 miliona stanovnika ili nuklearnog oružja, pa ambasadorka slobodno može srpskom premijeru da saspe da nema pomirenja bez priznavanja genocida.
.jpg)
