Izvor: Politika, 10.Jul.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Onaj frajer, Džeferson
Zapažanja pridošlice sa 234. proslave jednostrano proglašene nezavisnosti
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, jula – U prošlu nedelju sam prvi put bio ne samo posmatrač, nego i učesnik u proslavi američkog nacionalnog praznika, Dana nezavisnosti. Sudeći po spoljnom dekoru, zastavama na kućama, simbolima na javnim mestima taj praznik bi mogao da ima i drugačije ime: Dan patriotizma.
Pripreme su počele desetak dana ranije, najavom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << specijalnih prazničnih rasprodaja (trgovci ovde u stvari koriste svaki povod da kod kupaca stvore psihozu „sad i nikad više”, kad je reč o sniženjima, a u stvari to je razrađeni način za povećavanje prometa). Na praznim placevima podignute su nadstrešnice ispod kojih su na tezgama prodavane petarde i vatrene „fontane”, jer i to je deo prazničnog rituala.
Da ne zaboravim i obavezni roštilj (pečenje celih životinja se ovde ne praktikuje), uglavnom na gas, u dvorištima kuća u predgrađima pripadnika srednje klase (svi zaposleni Amerikanci). Pošto stanujem u zgradi roštiljem – u ponudi su bile pljeskavice („hamburger” između dva komada belog, slatkastog hleba), viršle („hot dog”) i piletina – nas je počastila uprava zgrade sa oko 600 stanova. Od pića služeni su hladni čaj i limunada; alkohol se ovde nikad ne služi na javnim manifestacijama.
Centralna proslava, neka vrsta nacionalnog piknika, održana je na Nacionalnom molu, velikom parkovskom šetalištu između Bele kuće i kongresnog zdanja na Kapitol hilu. Bilo je, kažu novine, oko pola miliona ljudi, koji su u omeđen prostor mogli da uđu tek posle bezbednosne provere, da bi tamo, uprkos velikoj vrućini, proveli ceo dan i uveče sasvim izbliza gledali vatromet, istinske pirotehničke ekstravagancije u trajanju od pola sata.
Posebna „žurka” istovremeno je održana i u Beloj kući, sa oko hiljadu zvanica. Tamo se inače slavio dvostruki rođendan: 234. države i 12. Malie, ćerke Obaminih.
I ovoga puta, novine su objavile dosta tekstova u kojima podsećaju na značaj odluke Kontinentalnog kongresa 13 tadašnjih kolonija da, posebnom deklaracijom, jednostrano proglasi nezavisnost od Velike Britanije.
Jedan od najčuvenijih političkih tekstova sveta ponovo je do detalja analiziran, uz naglašavanje detalja, načina na koji je doterivan i aktuelnih tumačenja njegove ostavštine. Za ovu priliku, rešena je, uz pomoć „digitalne spektografije”, i zagonetka koju je reč glavni autor Deklaracije, Tomas Džeferson, izbrisao, da bi napisao „građani”: da li je prvobitno tamo stajalo „patrioti” ili „rezidenti”? Ni jedno ni drugo: rečju „građani” zamenjen je suprotan pojam – „podanici”. Time je kolonistima suštinski promenjen status: više nisu bili potčinjeni dalekom monarhu, već sebi samima, odnosno vlastima koje sami biraju.
Deklaracija je postavila temelje američke demokratije, svojim postulatima „da su svi ljudi stvoreni jednaki” i da im je „Stvoritelj podario neka neotuđiva prava, među kojima su život, sloboda i traganje za srećom”. Kao i svi današnji separatisti, i „očevi američke nacije” su obrazložili da su na takav potez bili prinuđeni, jer su „pljačkana naša mora, pustošene naše obale i paljeni naši gradovi”. To sve su činili rođaci, Britanci. Ali te rane su zaboravljene, kao i one iz međusobnog rata oko pola veka kasnije, pa su onda stvoreni današnji, baš bratski, „specijalni odnosi”.
Meni se, čitajući tekstove sa izjavama zahvalnosti istorijskim velikanima koji su zaslužni za stvaranje „najveće zemlje sveta”, učinilo da su 4. jula 1776, ustanovljeni i „dvostruki standardi” – hipokrizija koja se Americi pripisuje na mnogim stranama sveta, pa i na našoj – da jedno propoveda, a drugo čini. „Svi su ljudi stvoreni jednaki”, napisao je čovek koji je pre i posle toga imao oko 200 robova. Neki kažu da ih je Džeferson tretirao kao članove porodice (jednog, Seli Hemings, meleskinju koja mu je bila ljubavnica, svakako jeste), ali ih je i kao takve prodavao i kupovao.
Istorija kaže da je bilo pokušaja da ropstvo ne bude „prvobitni greh” na porođaju Sjedinjenih Američkih Država, ali da je pobedio politički pragmatizam: da se na tome insistiralo, ne bi bilo moguće postići konsenzus među delegatima na kongresu 13 kolonija. Ropstvo, uostalom, i nije ukinuto političkom odlukom, nego tek vek kasnije, brutalnim građanskim ratom. A rasna segregacija – tek u drugoj polovini 20. veka, dok rasistički Kju-kluks-klan nije zatrt ni do danas. Prvi Afroamerikanac je u Belu kuću dospeo tek na 56. predsedničkim izborima. „Neotuđiva prava” prvobitnim Amerikancima, domorocima koji su zbog Kolumbove zablude da je stigao u Indiju, nazvani Indijancima, priznata su takođe naknadno, tek kad su sasvim „etnički očišćeni” sa prostora koji su odgovarali belim doseljenicima. Indijanci su pravo na državljanstvo dobili zakonom koji je usvojen – 1942.
Pa ipak, Amerikanci sa dosta razloga danas tvrde da je njihov sistem „najbolji na svetu”. Ankete pokazuju i da se 86 odsto njih smatra patriotima. Nacionalisti ne mogu da budu, jer su kao nacija sastavljeni od pridošlica sa svih strana sveta i prošli kroz čuveni američki „lonac za pretapanje”.
To se dobro videlo u jednoj emisiji Si-En-Ena na praznični dan, kada je voditelj, Afroamerikanac, uključio reporterku sa Mola, etničku Kineskinju, koja je intervjuisala slavljeničku porodicu čiji su preci – iz Indije.
Na mene je najveći utisak ostavila jedna tinejdžerka koja je u anketi, na pitanje da li zna ko je napisao Deklaraciju o nezavisnosti, u mikrofon nehajno odgovorila „Je l’ to beše onaj frajer Džeferson?”.
Milan Mišić
objavljeno: 11/07/2010
