Izvor: Politika, 02.Jan.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odbrana kineskog jezika
Zabranjena proizvoljna upotreba stranih reči, skraćenica i akronima, kao i mešavina kineskog i engleskog jezika u kineskim medijima
Da li ste čuli za „čingliš”? Bolje da niste.
Kineske vlasti zabranile su proizvoljnu upotrebu stranih reči u medijima, posebno anglicizama, izvestio je minule nedelje kineski dnevnik „Ženmin žibao”. Strane reči, posebno engleske, „prljaju čistoću kineskog jezika”, tvrde zvaničnici. Najveću opasnost predstavlja tzv. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čingliš – mešavina kineskog i engleskog jezika.
Zahteva se da standardizovani kineski jezik bude norma, a da se u štampi izbegavaju i strane skraćenice i akronimi. Ukoliko određene reči moraju da budu napisane na stranom jeziku, obavezno je propratiti ih objašnjenjem na kineskom, ističe se u saopštenju.
„Čingliš” ozbiljno ugrožava kineski jezik i harmonično kulturno okruženje, tvrde zvaničnici i podsećaju na nedavno pokrenutu ideju da i kineski jezik postane izvozna roba. Zato su širom sveta počeli da se otvaraju Konfučijevi instituti, gde se uči jedan od najkomplikovanijih živih jezika, sa arhaičnim ideogramskim pismom.
Iako je jezik globalizacije engleski, onaj koji se danas naglo širi je i kineski. Ne samo zato što ga govori najmnogoljudniji narod, nego i iz dva ekonomska razloga.
Prvi je da Kina ima najveće otvoreno tržište i ogromnu privredu u koju se godišnje sliju stotine milijardi dolara stranih investicija. Strane kompanije koje posluju s Kinom rade uspešnije ako, uz Kineze koji govore engleski, imaju svoje ljude koji govore kineski.
Drugi razlog je u velikoj usmerenosti kineske privrede na izvoz. Konkurentna roba iz Kine preplavila je tržište širom sveta pored ostalog i zbog spretnosti kineskih trgovaca da svoju robu prodaju stranom kupcu na njegovom jeziku. Ali, kako trgovina ima dva uporedna toka, veliki strani uvoznici su utvrdili da lakše posluju sa Kinezima ako komuniciraju na kineskom jeziku.
Istovremeno, kod običnog sveta, koji se s kineskom robom susreće na gotovo svakom koraku, poraslo je interesovanje za Kinu i Kineze, a potom i za kineski način života, kulturu i – jezik.
Kinezi su zato osmislili strategiju da širenjem kineskog jezika olakšaju sebi ekonomsku ekspanziju, a potom prošire i ojačaju svoj politički i kulturni uticaj u svetu. Ako Nemci imaju Geteove kulturne centre, a Španci Servantesove institute, zašto Kinezi ne bi imali Konfučijeve institute?
Ime drevnog filozofa – koji ovaploćuje kinesku mudrost, običaje, civilizaciju, mentalitet i nacionalni identitet Kine – zna ceo svet. Konfučije ponajmanje asocira na „kinesku opasnost” ili na sadašnju kinesku, makar i malo omekšanu, komunističku ideologiju.
Cilj Kineza jeste da njihov jezik postane popularan u Americi koliko i engleski u Kini. Vrhunac učenja engleskog postignut je pre dve godine, u vreme Olimpijade u Pekingu: taksisti, recimo, koji nisu naučili osnove engleskog izgubili su posao.
Dosad su Konfučijevi instituti otvoreni u tridesetak zemalja – među kojima je i Srbija. Plan Ministarstva prosvete Kine jeste da otvori više od sto Konfučijevih instituta i da milione ljudi uključi u učenje kineskog jezika.
Uči se mandarinski, koji Kinezi zovu putonghua (zajednički jezik). To je pekinški dijalekt i govori ga najmanje 835 miliona Kineza. Ostalih 465 miliona govori drugim dijalektima: kineski jezik je jedinstven i po tome što ima 240 dijalekata od kojih su 140 međusobno nerazumljivi.
U pekinškom dijalektu postoje četiri tona, naglaska, plus jedan neutralni – od kojih zavisi značenje pojedine reči. Hongkong, gde se govori kantonškim dijalektom, ima sedam tonova i jedan neutralni.
Kad Pekinžanin razgovara sa Hongkonžaninom potreban im je prevodilac. Na televiziji, posebno ako se radi o kineskoj operi – po pravilu se titluje ono što umetnici pevaju.
Kineski jezik ima oko 50.000 ideograma (hijeroglifa ili karaktera) koje je, navodno, nekad znao samo legendarni literata Guo Modžo, nekadašnji predsednik Kineske akademije nauka. Utvrđeno je da se u štampi i popularnoj literaturi danas koristi najviše 4.500 znakova. Smatra se da je za čitanje književnih dela dovoljno znati 8.000 ideograma.
Kineska legenda kaže da je pismo stvorio Cang Đije, pisar kod mitskog Žutog cara, oko 2600. godine pre nove ere. Najstariji tragovi kineskog pisma pronađeni su na kornjačinim oklopima koji su se koristili za proricanje sudbine, u vreme dinastije Šang.
Kinesko pismo nije fonetsko već ideografsko. Za prve pisane znakove poslužili su tragovi koje su u snegu ostavljale ptičje noge. Kineski hijeroglif označava istovremeno konkretan predmet i apstraktan pojam i lišen je morfoloških pokazatelja roda, broja, vremena radnje i, čak, vrste reči.
Mada se kineski jezik danas uporno opire direktnim stranim pozajmicama, gramatika novog književnog jezika po mnogo čemu se približava gramatici zapadnih jezika: pojavljuju se kopule, kategorije vremena kod glagola, pokazatelji priloga i priloških odredbi i mnoge druge novine, ukazuju jezički stručnjaci.
A Kinezi tvrde da je učenje kineskog jezika – pojava poput lavine. Što više ljudi govori kineski, još više njih se trudi da ga nauči.
I zaboravite na „čingliš”.
Petar Mićković
-----------------------------------------------
Četiri tona
Za ilustraciju tonova mandarinskog kineskog jezika najčešće se koristi ovaj primer:
1. 媽/妈, mā, majka
2. 麻, má, konoplja
3. 馬/马, mǎ, konj
4. 罵/骂, mà, vređati
5. 嗎/吗, ma (upitna rečca)
(Poslednji, neutralni ton ne računa se u osnovne tonove, tako da se smatra da mandarinski ima četiri tona)
objavljeno: 03.01.2011
