Izvor: Politika, 07.Apr.2015, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obamin poen za istoriju
Sporazum sa Irancima trebalo bi da je uz reformu zdravstva i detant sa Kubom nešto po čemu će Amerika pamtiti sadašnjeg predsednika
Za Baraka Obamu dogovor sa Irancima je spoljnopolitička pobeda po kojoj bi voleo da ga istorija pamti, ali mu predstoji možda još i teži posao – da u valjanost sporazuma ubedi političke protivnike kod kuće i najbliže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << saveznike na Bliskom istoku.
Uz reformu zdravstvenog osiguranja (Obamaker) i detant sa Kubom, dil sa Teheranom je nešto najvažnije što će 44. predsednik SAD ostaviti iza sebe. Da li će se pregovarači držati obećanog u Lozani, ostaje da se vidi, ali Obama je već kazao da je reč o „istorijskoj” odluci koja je za njega pitanje „rata i mira”, uporediva sa Reganovim dogovorima o razoružanju sa Sovjetima.
Obami jako treba da ovo uspe, jer je njegovo „resetovanje” odnosa sa Moskvom propalo, kao i njegova politika prema Siriji. U Avganistanu je zadržao trupe, a u Irak vratio nekoliko hiljada vojnika zbog novog neprijatelja – Islamske države. Spoljnopolitički neuspesi drastičniji su kada se zna da je on tokom svoje prve predsedničke kampanje, kako nas je podsetio „Njujork tajms”, upravo obećavao da će popraviti američke odnose sa svetom, posebno sa muslimanskim. Izabran je delimično i zbog protivljenja ratu u Iraku, koji su neke njegove demokrate, poput Hilari Klinton, podržale. Dok se borio za Belu kuću kazao je da bi se susreo sa predsednikom Irana bez ikakvih uslovljavanja, a prvog dana na poslu poručio je da spreman da američkim neprijateljima „pruži ruku”.
Još je rano da se govori o „rukovanju” dve zemlje koje su prekinule diplomatske odnose 1979. posle islamske revolucije, svrgavanja proameričkog šaha i otimanja američkih diplomata, kada su SAD izgubile uticaj u toj zemlji. Ipak, američka vlada sporazum predstavlja kao dogovor kojim je izbegnut rat protiv Irana. Najveće poverenje u administraciju pokazali su bivši i sadašnji obaveštajci koji su iznenađeni time koliko je islamska republika popustila. Teheran je, prema sadašnjim procenama, na tri meseca do proizvodnje nuklearnog naoružanja, a čak iako prekrši dogovor, trebaće mu oko godinu dana za bombu, što Americi daje vremena da se pripremi, smatraju analitičari. Iran bez atomskog oružja trebalo bi da raduje američke saveznike i iranske protivnike Izrael i Saudijsku Arabiju, ali tamo se ne otvara šampanjac – odgovarao im je slab i od ostataka sveta izolovan Iran pod sankcijama. Izraelci su kazali da je ovaj sporazum pretnja po njihov opstanak. Saudijci se plaše da Iran ne preuzme prevlast u regionu. Obami je, ipak, odgovaralo da proba da Teheran ne prepusti apsolutnom uticajima rivala SAD poput Kine koja je ostvarila jake ekonomske i političke veze sa Irancima.
Administracija nije ubedila ni sve demokrate da je postigla spoljnopolitički poen, prenosi magazin „Atlantik”. Republikanci već ne pokazuju nimalo razumevanja i tvrde da su Iranci nadmudrili Obamu i da je šef Bele kuće naivan ako misli da će se ajatolah Ali Hamnei i predsednik Hasan Rohani odreći oružja koje njihovoj vladi daji na težini i značaju. Konzervativci su već probali da osujete sporazum kada su pisali Teheranu tvrdeći da dogovor sa Obamom neće ništa značiti jer ga neće prihvatiti ni Kapitol hil ni sledeći predsednik, a blokadu najavljuju i sada. Predsedavajući Donjeg doma Džon Bejner poručio je da Kongres neće ukinuti sankcije Iranu dok ne vidi šta u ugovoru iz Švajcarske tačno piše. „Bilo bi naivno nagoveštavati da iranski režim neće nastaviti da koristi nuklearni program i destabilizuje region. Moj strah o Iranu koji izaziva nemire, brutalno nasilje i teror, samo je porastao”, poručio je Bejner.
Vlada tvrdi da će sa Irancima potpisati sporazum koji zakonodavci neće morati da ratifikuju, ali oni već najavljuju borbu u Kongresu. Obama se lakše sporazumeo sa zemljom koja o SAD neretko govori kao o „velikom satani” nego sa pojedinim konzervativcima poput senatora Marka Kirka koji je kazao da je čak i „Čemberlen dobio bolji dil od Adolfa Hitlera”. Predsednik, međutim, ima sreću da njegovu spoljnu politiku najčešće kritikuju kongresmeni koji se u nju najmanje razumeju. Marko Rubio je upozorio da administracija spinuje propast kao uspeh, ali je on izgubio kredibilitet kada je pokazao da ne razume da su Iran i Islamska država neprijatelji. Tom Koton napominje da su SAD pružile previše ustupaka Iranu, mada je on pre nekoliko dana izrekao da su Iranci osvojili Teheran.
„Da li zaista verujete da je ovaj dogovor, ako se u potpunosti primeni, a koji podržavaju glavne svetske sile, gora opcija od rizika još jednog rata na Bliskom istoku”, odgovorio je Obama, dodajući da ako Kongres „ubije” sporazum „Amerika će biti kriva za neuspešnu diplomatiju”.
Farid Zakarija smatra da su SAD dobro odigrale jer je jedina alternativa – vojna intervencija, koja bi dovela do pogoršanja američkih odnosa sa Kinom i Rusijom i jačanja iranskog uticaja u Avganistanu, Iraku i Libanu. Uvodnik „Njujork tajmsa” ocenjuje da je ovo „značajan uspeh” u nastojanju da Iran ne postane nuklearna sila, što je u skladu sa američkim interesima. „Vašington post” se ne slaže i u glavnom komentaru ističe da će ukidanje embarga toliko osnažiti ekonomiju Iranaca da će oni pojačati uticaj u regionu, pa i u onim zemljama gde se njihovi interesi protive američkim, Siriji i Jemenu.
Istina je da SAD i Teheran u ovim zemljama podržavaju različite strane. U Siriji, Amerikanci rade na pobedi pobunjenika, a Iran na ostanku predsednika Bašara el Asada. U Jemenu Vašington želi da se na vlast vrati sunitska većina, dok iranska vlada pomaže napredovanje šiitske manjine. Međutim, istina je i da su dva dugogodišnja neprijatelja i pre susreta u Lozani počeli tajno da sarađuju u Iraku, gde imaju zajedničkog protivnika – sunitske islamiste. Jasna podela na saveznike i neprijatelje počela je da se briše već prošlog leta kada je iranska garda ušla u Irak, a što sigurno ne bi moglo da se desi da nije bilo miga iz Vašingtona.
Jelena Stevanović
objavljeno: 07.04.2015.
