Izvor: Politika, 07.Jul.2015, 08:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije pronađeno pismeno naređenje za masovne egzekucije
Holandski institut NIOD rekonstruisao masakr iz jula 1995, ali bez jasnog odgovora na pitanje ko je i iz kojih pobuda naredio masovna ubistva
Ugledna istraživačka ustanova u Hagu, Holandski institut za ratnu dokumentaciju (NIOD), dobio je u jesen 1996. godine od holandske vlade zadatak da uradi iscrpnu istorijsko-analitičku studiju o događajima pre, za vreme i posle pada Srebrenice u ruke Vojske Republike Srpske. Izveštaj na 7.500 strana objavljen je u proleće 2002, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a holandska vlada premijera Vima Koka nekoliko dana kasnije je podnela ostavku.
„Politika” objavljuje deo zaključnog poglavlja ove studije u kojoj su eksperti NIOD-a procenili da je u srebreničkoj enklavi najverovatnije stradalo 7.500 bosanskih muslimana, od kojih je 6.000 ubijeno u masovnom pokolju.
* * * *
Tragičan niz događaja doveo je do masovnih ubistava na hiljade muškaraca, bosanskih muslimana, koje su počinile snage bosanskih Srba. Većinu žrtava činili su muškarci muslimanske veorispovesti koji su pokušali da pobegnu iz Srebrenice i stignu to Tuzle u noći između 11. i 12. jula 1995. i to na inicijativu 28. divizije Armije BiH. Njima su se pridružili i drugi muškarci, uglavnom u uzrastu sposobnom za borbu, kao i mala grupa žena. Svi oni plašili su se napada bosanskih Srba. Od Orićevog odlaska u aprilu 1995, 28. divizija Armije BiH imala je ozbiljne probleme: nedostatak liderstva, slabu koheziju, unutrašnje konflikte i nizak moral. Takvi problemi mogli su da postanu i akutni tokom marša do Tuzle. Odluku da napuste enklavu i da se suzdrže od daljeg otpora doneli su nezavisno od UN ili Unprofora. Štaviše, tu odluku nije odobrio ni Drugi korpus Armije Bih u Tuzli.
Na odluku da se povuku, prestanu da pružaju otpor i prekinu akcije protiv Vojske RS verovatno je donekle uticala Karemansova (pukovnik koji je komandovao holandskim bataljonom u Srebrenici) objava prethodne noći, kada je rekao da će uskoro uslediti obimni vazdušni napadi i da bi, stoga, bilo mudro da se izbegnu potencijalne mete, pogotovo na jugu oblasti. Ipak, holandski bataljon nije imao nikakvog direktnog uticaja na samu odluku da se potpuno napusti enklava ili na odluke koje su usledile nakon toga. Holandski bataljon čuo je za pokret trupa tek kada je kolona već bila na putu za Tuzlu. Marš do Tuzle i masovne egzekucije dogodili su se van područja koji je bataljon mogao da nadzire. Zaključak da su muslimani ubijani „pred očima holandskog bataljona” stoga je potpuno netačan.
Međutim, nema nikakve sumnje da su egzekucije izvele jedinice bosanskih Srba. Niti može biti sumnje da su te egzekucije bile planski organizovane. Sam broj ubijenih i obim zločina urušava bilo kakvu mogućnost istinitosti hipoteze po kojoj su ubistva bila spontana, motivisana odmazdom koja se „izmakla kontroli”. Jedino se pojedini manji incidenti mogu posmatrati kao ubistva podstaknuta trenutkom. Nažalost, još uvek je nemoguće dati nedvosmislen odgovor na pitanje kako je došlo do odluke da se ova ubistva počine, ko ih je naredio i sa kojim motivom. Ipak, moguće je ponuditi verodostojnu rekonstrukciju ključnih događaja.
Ne zvuči verovatno da su masovna ubistva planirana mnogo unapred, bar ne u formi i obimu u kojem su se na kraju desila. Uprkos svim zverstvima i nasilnim incidentima tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, detaljno planiranje masovnih ubistava ovog obima nikada nije bilo pravilo. I same naredbe za zauzimanje enklave posebno su sadržale neophodnost vođenja računa o ratnim konvencijama. Iako su takve naredbe možda bile tu samo „zarad formalnosti”, i mogu se, stoga, uzeti sa rezervom, nema indicija da su masovne egzekucije bile isplanirane mnogo pre samih događaja.
Čini se verovatnijim da su bosanski Srbi računali na brzu predaju trupa Armije BiH i deportaciju cele populacije nakon provere da li se među zarobljenima nalaze ratni zločinci. Pripadnici vojske bili bi, onda, odvedeni u logor za ratne zarobljenike.
Takođe se čini verovatnim da je naredba da se počine masovne egzekucije, za koju nikada nije pronađeno pismeno naređenje, doneta nakon 11. jula, kada je postalo jasno da je bekstvo koje je povela 28. divizija onemogućilo sprovođenje originalnog plana. Postojali su i drugi motivi u pozadini, kao što je jaka želja da se područje osigura za bosanske Srbe i „očisti” od muslimana. Brojni prethodni incidenti pokazali su da su ubistva bila deo takvih akcija, mada je obim događaja nakon pada Srebrenice bio izuzetak. Mržnja, koja je u to ratno vreme dostigla vrhunac, bila je takođe značajan faktor. Mladićev trijumfalni govor, tokom kojeg je rekao da je „Srebrenicu poklonio srpskom narodu kao nadoknadu za sva poniženja koja su trpeli vekovima od turske ruke”, samo je pojačao animozitet koji je postojao.
U specifičnom slučaju Srebrenice, osveta bi svakako bila izuzetno jak motiv: osveta ne samo za događaje iz maglovite i davne prošlosti, već i za one iz Istočne Bosne, tokom ranih dana rata 1992. i 1993. Bilo je tada mnogo krvoprolića a divljački ispadi Armije Bih prolongirali su to krvoproliće sve do proleća 1995. To što su Srbi, stanovnici Srebrenice, nakon pada enklave viđeni kako traže određene pojedince sa kojima imaju da poravnaju račune nije nikako bila slučajna koincidencija. Kao dodatak ovim motivima etničkog čišćenja, mržnje i osvete, postojao je i organizovan pokret 28. divizije 12. i 13. jula. To je bilo veliko iznenađenje za Vojsku RS, iznenađenje koje je došlo u potpuno nezgodnom trenutku i koje je izazvalo ozbiljnu nervozu. To bi se moglo posmatrati i kao nenameran i nepredviđen okidač za masovna ubistva koja su usledila. Mladić samo što je objavio da je osvajanje Srebrenice okončano, najavljujući da će odmah potom početi napad na Žepu. U tom kontekstu, beg 28. divizije bio je veoma neprijatna činjenica. Odjednom, bilo je neophodno ući u borbe na severu Srebrenice, dok je veliki broj zarobljenih dodatno otežavao situaciju.
Stoga uviđamo da je akumulacija motiva i problema doprinela tome da dođe do sudbinske odluke da se bosanski Srbi otarase muslimanskih muškaraca jednom za svagda tako što će ih ubiti. Ipak, egzekucije ne bi bile moguće bez planske organizacije, iako do takvog planiranja nije došlo mnogo unapred a ceo se postupak delimično oslanjao i na improvizaciju zarad rešavanja „problema” koji je nastao iznenada. Postoje ipak mnoge indikacije da je centralno naređenje dato dok su razmeštane specijalne snage, i da su se regularne jedinice Vojske RS, posebno Drinski korpus, kasnije uključile u postupke koji su se ticali muškaraca iz Srebrenice.
Sa vojne tačke gledišta, kolona koja je polako krčila svoj put kroz teren pun mina i guste šume bila je lak plen za jake snage bosanskih Srba. Njihovu ranjivost dodatno je pojačavala činjenica da se komunikacija duž duge kolone obavljala putem radio veze, koju je bilo moguće lako presresti. Kolona je brzo locirana i na nju je pucano. Veliki boj žrtava pao je tokom okršaja koji su izbili u nekoliko situacija kada je kolona pokušala da pređe glavne puteve. Za deo aktivnih vojnika koji je poginuo moglo bi se reći da je stradao u akciji, što svakako nije slučaj sa brojnim žrtvama, vojnim i civilnim, koje su zarobljene. Upravo su tokom njihovog zarobljavanja i tokom onog što je usledilo bosanski Srbi pokazali potpuni nedostatak suzdržanosti. Užasne scene su se potom dešavale. Na različitim lokacijama, uključujući i Kravice i Dom kulture u Pilicama, muslimani su pobijeni bestijalno i divljački. Muškarci, koji su bili odvojeni od žena kada je stanovništvo Potočara deportovano u Tuzlu, bili su takođe među žrtvama. Konačan tragičan zbir žrtava iznosi najmanje 7.500 muslimana koji su nestali iz Srebrenice, od kojih je nekih 6.000 istrebljeno tokom masovnih egzekucija.
Do sada je postalo jasno da su bosanski Srbi sa svesno i s namerom počinili ova masovna ubistva budući da nije bilo ispitivanja zarobljenika kako bi se eventualno utvrdilo da li među njima ima „ratnih zločinaca”, nije bilo priprema za odvođenje zarobljenih u logore za ratne zarobljenike, nije bilo ni priprema za razmenu zatvorenika, a nije bilo ni dopremanja hrane i vode koja bi bila podeljena zarobljenicima. Identifikaciona dokumenta bila su uništavana i nije bilo pokušaja da se vojnici odvoje od civila. Logistički problemi onemogućili su brzo odvođenje zarobljenika na udaljena mesta za egzekuciju (činjenica da su ljudi uopšte transportovani na takva mesta vrlo je jaka indicija koja ukazuje na predumišljaj). U odsustvu hrane i vode, odugovlačenje u transportu samo je pojačalo patnju zarobljenika. Autobusi i kamioni bili su slobodni da ih prevoze tek nakon što su žene i deca deportovani iz Potočara.
Čak su i sami bosanski Srbi u jednom trenutku shvatili da se radi o preteranom izlivu nasilja, što se može videti po pokušajima da se sakrije obim ubijanja. Tela su ekshumirana i odneta na još udaljenija mesta. Ovoga puta, međutim, te aktivnosti nisu mogle da prođu a da ih ne primeti budno oko špijunskih satelita i aviona za obaveštajno izviđanje.
Nepostojanje bilo kakvog pisanog naređenja i kontradiktornost (ili zavera ćutanja) čelnih političara i vojnih komandanata doprinela je našoj nemogućnosti da jasno i nedvosmisleno ukažemo na to ko je tačno bio odgovoran za odluku da se krene u izvođenje egzekucija. Ali nije bilo teško identifikovati one koji su u to bili blisko uključeni. Sve ukazuje na centralnu odluku Glavnog štaba VRS. Nema dokaza za bilo kakvu političku ili vojnu povezanost sa Beogradom, postojanje te veze je, kada su u pitanju ova masovna ubistva, gotovo nemoguće. Ono što je malo teže utvrditi jeste to da li je bilo ili nije bilo umešanosti političkog vrha na Palama. Kao vrhovni komandant, Karadžić je dao formalnu naredbu da se odvoje Srebrenica i Žepa. On je odobrio osvajanje cele enklave. Ali, da li je na neki način učestvovao u događajima koji su potom usledili nije najjasnije. Loš odnos koji je Karadžić imao sa Mladićem sugeriše da među njima nije bilo intenzivne komunikacije.
U svakom slučaju, najveću odgovornost snose vojni krugovi, u kojima je Mladić svakako imao centralnu ulogu. Toliko je jasno van svake sumnje. Bio je vidno prisutan tokom tih dana i bilo je jasno da je glavnokomandujući.
