Izvor: Politika, 22.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemiri na krovu sveta
Peking je uveren da je nemire organizovala, iz čisto separatističkih pobuda „klika” dalaj-lame
Već desetak dana stižu vesti o nemirima na krovu sveta. Kina se, umesto sa teroristima Al Kaide, koji su pretili diverzijama na Olimpijadi u Pekingu, suočila na Tibetu sa lamama opasnih namera. Budistički monasi su, pod plaštom borbe za verske slobode i ljudska prava, palili kuće, prodavnice i automobile na ulicama Lase i prouzrokovali žestoke sukobe s policijom i vojskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kojima je, po pekinškim tvrdnjama, ubijeno 13, a po tvrdnjama organizatora protesta oko stotinu ljudi.
Peking je uveren da je nemire „organizovala, osmislila i u delo sprovela", iz čisto separatističkih pobuda, „klika" dalaj-lame, duhovnog poglavara tibetanskog lamaizma koji živi u egzilu u Indiji. Dalaj-lama to poriče i apeluje da se obustavi nasilje. Na Zapadu vlada uverenje da su nemiri pre posledica „pogrešne" politike Pekinga prema Tibetancima, nego odraz dalaj-laminih nastojanja da razbije jedinstvo Kine.
Postojala su, mimo Olimpijade, zapravo dva politička motiva za provokativne nemire na Tibetu.
Prvi je zasedanje Svekinskog narodnog kongresa, na kome su sumirani uspesi Kine u sprovođenju reformi za poslednjih pet godina, a predsednik Hu Đintao i premijer Ven Đijabao ponovo izabrani na svoje dosadašnje funkcije. Nemirni Tibet je trebalo da pokaže da uspesi imaju svoju visoku cenu i da je Huova vizija izgradnje „harmoničnog društva" pred teškim izazovima. Hu se, u isti mah, ovim podseća da nezadovoljstvo Tibetanaca nije manje od vremena kad je on, u svojstvu partijskog sekretara Tibeta, 1989.godine ugušio njihovu poslednju pobunu.
Drugi politički motiv, makar i objašnjavan godišnjicom pobune na Tibetu protiv kineske komunističke vladavine 1959, kada je dalaj-lama pobegao u inostranstvo, proistekao je iz rivalske potrebe vodećih zapadnih sila, u prvom redu SAD, da Kini umanje samopouzdanje, da je u zahuktalom usponu ka svetskom ekonomskom vrhu „povuku za rukav" i da joj ukažu da je „ranjiva" u vezi sa ljudskim pravima i separatističkim težnjama, lako podložnim internacionalizaciji. Utoliko pre što Kinezi imaju na krovu sveta, velikom kao dva Teksasa, rampe sa interkontinentalnim raketama koje mogu da pogode svaki cilj na severnoj polulopti.
Bilo je upadljivo da su prve vesti o nemirima na Tibetu dostavljene zapadnim dopisnicima iz američke ambasade u Pekingu, u kojoj se najpre „čulo" da kineska vojska i policija pucaju na ulicama Lase, gde pucnjavu još nisu bili čuli svedoci događaja sa lica mesta. Američki ambasador u Pekingu Klark Rent odmah je preporučio kineskim vlastima „uzdržanost" u suzbijanju nemira i savetovao im da pregovaraju sa dalaj-lamom.
Radio Slobodna Azija, inače finansiran od američke vlade, javljao je da su budistički monasi, koji su predvodili gnevne demonstrante, vikali: „Živeo nezavisni Tibet", iako su upućeni dobro znali da je dalaj-lama, još pre nekoliko godina, javno napustio ideju o nezavisnosti u zamenu za „veću kulturnu autonomiju" oblasti.
Kineski dopisnici su uočili da su istovremeno bile održane demonstracije pred kineskim ambasadama u glavnim gradovima više zapadnih zemalja i da su tibetanski monasi, koji žive u egzilu u Indiji, prešli indijsko-kinesku granicu i svoj „marš na Lasu" vremenski uskladili sa pohodima lama iz manastira na Tibetu. Iz toga nedvosmisleno proizilazi da je dalaj-lama imao podršku sa strane da uzburka Tibet, makar kineske vlasti prećutkivale podstrekače i za nemire optuživale samo njega – svesno, da na Zapadu ne bi ojačale zahteve za bojkot Olimpijade. Oprez je bio od koristi: predsednik Buš i dalje želi da ide na otvaranje Olimpijade, a Evropska unija se izjasnila protiv bojkota igara.
Analitičarima se, zbog koincidencije nemira na Tibetu i previranja na Kosovu posle proglašenja nezavisnosti, nametnulo poređenje između tibetanskih i kosovskih separatista, makar koliko se na Zapadu tvrdilo da je Kosovo „jedinstven slučaj" i da neće predstavljati presedan za druge zemlje i regije. Prema nemačkom „Špiglu", „poželjan ishod bi bio da Tibet dobije slobodu poput Kosova i Istočnog Timora". Međutim, kad je dopisnik hongkonškog „Ejša tajmsa" tu ideju natuknuo jednom funkcioneru vlade u Pekingu, dobio je leden odgovor: „Kina nije Srbija, a Tibet nije Kosovo. Kina nikad neće dopustiti internacionalizaciju nijednog unutrašnjeg pitanja, kao što nikome neće dopustiti mešanje u njene unutrašnje poslove".
Nemiri su doneli dva dodatna problema vredna razmišljanja. Prvi je da su budistički monasi na Tibetu – ako su ispod mantija zbilja bile samo lame – prvi put ispoljili agresivnost, što je u potpunom neskladu sa budističkim kodeksom i sa dalaj-laminim apelom da se ne primenjuje nasilje. Indijska štampa piše o rađanju radikalnog Tibetanskog omladinskog kongresa koji se protivi budističkom učenju o trpeljivosti i nenasilju. Pokret je nastao po uzoru na zapadne metode borbe za ljudska prava.
Drugi problem je u vezisa objektivnim promenama u životu Tibetanaca za poslednje dve godine, od dolaska železnice u Lasu. Lame su bile protiv železnice. Kad optužuje kineske vlasti za „kulturni genocid", dalaj-lama možda želi da kaže da su ekonomski napredak i modernizacija, koji su stigli sa železnicom, posredno ugrozili verski i kulturni identitet Tibetanaca i izmenili i etničku strukturu oblasti.
Radnje koje je rulja u Lasi spalila jesu, naravno, radnje Hana došljaka. Oni su našli novu unosnu sredinu za biznis. Zahvaljujući železnici koja juri preko Himalaja, Tibet je ove godine trebalo da poseti više od osam miliona turista, ponajviše stranaca. Tačno je da su neke lame postale turistički vodiči u hramovima, ali alternativu modernom vremenu niko ne vidi u konzerviranju tradicije po uzoru na rezervate američkih Indijanaca.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 23/03/2008]
