Izvor: Politika, 01.Okt.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nauka poslednjeg ispraćaja
Pogrebni biznis je kao i svaki drugi, samo malo sigurniji
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – ”Ništa na ovom svetu nije sigurno, osim smrti i poreza”, napisao je svojevremeno Bendžamin Franklin (1706-90) jedan od očeva američke nacije, što je danas jedan od njegovih najčešće pominjanih citata.
Dok Amerikanci često, i veoma žestoko, polemišu oko poreza, oko onog drugog nema sporenja. U mnogoljudnoj naciji (310 miliona), na ovaj svet >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se dolazi, i, kad dođe vreme, ili to prevremeno odredi prst sudbine, odlazi: statistika beleži 2,43 miliona smrti godišnje.
Vilijem Pamfri, mlad čovek u svojim tridesetim godinama, jedan je od istaknutih poslenika profesije pogrebnika i generalni direktor ”Pamfri pogrebnih kuća” (ima ih dve) u okrugu Montgomeri, država Merilend, koji je i deo šireg područja američke prestonice.
On je šesta generacija u ovom porodičnom biznisu započetom još 1854. Njegova kancelarija je u kući u Viskonsin Aveniji, glavnoj ulici Betesde, grada koji je praktično deo urbane celine Vašingtona.
Kuća je elegantno zdanje kome otmenost daju stubovi na pročelju. Velika firma ispred odmah stavlja do znanja njenu funkciju. Ima i veliki parking za klijente, što je ovde na neki način i obavezno i podrazumevajuće.
Kao drugde, i ovde pogreb zahteva iste početne i završne radnje: iznošenje tela pokojnika iz porodične kuće i smeštaj u onu večnu. Ono što je drugačije, to je ono između.
Kuća u kojoj me je ljubazno primio direktor Pamfri, opremljena je tako da za ožalošćenoj porodici omogući da sve obavi na jednom mestu – i u stilu.
Od momenta smrti do konačnog oproštaja od pokojnika, obično protekne nekoliko dana: sahrane već sutradan su izuzetak.
Počinje se telefonskim pozivom iz kuće u kojoj se desio smrtni slučaj, posle koga Pamfrijevi preuzimaju svu brigu o telu preminulog. Sledi razgovor u kancelariji direktora u kome se, iz detaljnog ”menija” – odabiraju detalji: kad će se održati prijem na kome će familija, prijatelji i poznanici da izjave saučešće, kada će biti ceremonija ispraćaja (to je obično razdvojeno, ali u oba slučaja obavlja se u jednom od dva pogrebna salona, u kojima je za tu priliku otvoreni kovčeg sa telom pokojnika).
Ako se sahrana ne obavlja u roku od 24 sata od smrti, po zakonu je obavezno balsamovanje leša, zamena krvi hemikalijama iznutra, i hemijsko dezinfikovanje spolja, što se takođe obavlja u posebnom delu ove kuće. Uobičajeno je i ulepšavanje – doterivanje i šminkanje preminulog – što se obrazlaže željom da bude zapamćen onakav kakav je bio dok je živeo.
Ulazeći u taj deo pogrebne kuće, morao sam da potpišem dokument u kojem izjavljujem da prihvatam sve rizike zbog prisustva otrovnih hemikalija za balsamovanje i Pamfrijeve oslobađam svake odgovornosti s tim u vezi. ”Neophodna formalnost”, objasnio mi je Vilijem Pamfri, uz napomenu da to potpisuju i svi oni koji tu rade. (Naravno, prizori tri pokrivena tela u raznim fazama ”obrade”, nisu bili prijatni).
U posebnom salonu su izloženi kovčezi. Ono što je američka specifičnost, to je da su oni za groblja metalni, a od drveta su samo oni koji će završiti u krematorijumu. Prvi su zaista ”večna kuća”: pošto se ne ukopavaju direktno u zemlju, nego spuštaju u prethodno napravljenu betonsku grobnicu sa metalom obloženim zidovima (da se spreči urušavanje tla i klizanje terena), trajnost im je praktično neograničena. (Amerikanci u kovčezima zakopaju oko milion tona čelika godišnje, a količina betona koja se upotrebi za grobnice dovoljna je da se izgradi 1.000 kilometara puta sa dve kolovozne trake).
Naravno, može da se bira. Cene kovčega su od 1.000 do 40.000 dolara. Ovaj poslednji izgleda zaista super-luksuzno, pa i, ako se tako može reći, veoma ”udobno”. U istom takvom je, kaže mi direktor Pamfri, sahranjen je i Majkl Džekson. Na moju primedbu da ipak nije razumno potrošiti toliku svotu za nešto što će biti ispod zemlje, domaćin mi odgovara da je to samo replika prilika iz života. ”Neko vozi tojotu, a neko porše”, kaže.
U kući je i krematorijum. Na moje čuđenje, s obzirom da je ova pogrebna kuća usred grada, i pitanje oko zagađenja, objašnjeno mi je da napolje ne izlazi gotovo ništa. Posle sam to i video: reč je o jednoj savremenoj komori sa poslednjom tehnologijom.
Direktor Pamfri napominje da kremacije postaju sve popularnije. Danas se već praktikuje u 37 odsto pogreba, a predviđa se da će do 2015, to narasti do 46 odsto, što je u rejonu Pafrijevih već davno premašeno: ovde je procenat kremacija 56 odsto.
Inače, prosečna sahrana ovde košta 6.560 dolara , u šta nije uračunata cena grobnog mesta za šta treba izdvojiti još nekoliko hiljada.
Da bi neko u Americi bio pogrebnik, potrebna mu je licenca države u kojoj radi. Uslov za nju je – stručno znanje. Vilijem Pamfri je diplomirao na Koledžu za pogrebne nauke u Sinsinatiju, gde su ravnopravno zastupljeni i teorija i praksa. Pogrebnik mora da bude u isto vreme i forenzičar i psiholog i utešitelj.
Kad sam direktora Pamfrija sam na kraju pitao da li će se porodična tradicija nastaviti, odgovorio mi je da ima dve ćerke i da će jedna sigurno, kad za to dođe vreme, pruzeti biznis. ”I moja supruga je pogrebnik, zahvaljujući tome smo se i upoznali”, odgovara.
Na kraju, na pitanje da li na posao utiče recesija, dobio sam očekivani odgovor: ne bitno, možda prodamo samo malo manje kovčega.
Telo pokojnice u jednom od salona, spremno za ”vizitu”, bilo je inače u kovčegu kojeg nema u katalogu Pamfrijevih. ”Ljudi, da bi uštedeli, kupuju preko interneta kineske”, glasilo je objašnjenje.
Pogrebni biznis je dakle i ovde biznis kao i svaki drugi. Samo malo sigurniji.
Milan Mišić
objavljeno: 02.10.2011
