Izvor: BKTV News, 21.Okt.2012, 18:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najstariji hleb u Evropi pripadao srpskom naredniku
U pirotskom Muzeju Ponišavlja čuva se komad najstarijeg hleba u Evropi iz 1912. godine. Tain pripadao srpskom naredniku Aleksi Zdravkoviću
Pirotski Muzej Ponišavlja vlasnik je najstarijeg parčeta hleba u Evropi, u kojoj inače ima 68 muzeja posvećenih osnovnoj životnoj namirnici.
Čuveni “tain”, vojnički hleb koji se svojevremeno mesio po kasarnama, ovih dana navršava jedan vek, a pripadao je naredniku Aleksi Zdravkoviću, koji ga je sa sobom poneo 1912. godine, kada je >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << otišao u vojevanje za slobodu Stare Srbije.
Nesvakidašnji “eksponat” pratio je sudbinu svog vlasnika, kome ni u jednom momentu nije palo na pamet da ga pojede, iako je bio više gladan nego sit.
Aleksa se doslovce držao zaveta svoje majke i tadašnjeg verovanja u Srbiji da prvo vojničko sledovanje hleba čuva živu glavu, da je svojevrsna amajlija i ne sme da se pojede. Narednik prvog poziva Zdravković je sa svojim sledovanjem pregurao oba balkanska rata i Prvi svetski i 1918, zdrav i prav, sa ubuđalim parčetom “taina” u masnoj i poderanoj vojničkoj torbici, vratio se u rodni grad, u svoju Tijabaru.
O vojevanju kroz Makedoniju i ratu sa Turcima, a sledeće godine i sa Bugarima, pa zatim i u Velikom ratu kada se njegov Treći pešadijski puk u sastavu Prve armije povlačio preko Albanije, pred zahuktalom vojnom mašinerijom Austrougarske, dr Borislava Lilić, istoričar, zapisala je:
Zdravković je bio nosilac pukovske zastave, a pre polaska u rat i mobilizaciju, na koju se među prvima odazvao, majka ga je zavetovala da sačuva prvo sledovanje vojničkog hleba, onog koji dobije u kasarni. Verovala je, kao i sve tadašnje žene, da će ga parče “taina” sačuvati od kuršuma.
Mnoge nedaće koje prate vojnika u ratu na neki čudan način su zaobilazile Zdravkovića, koji je poslušao majčin savet. U bici na Oblakovom visu, blizu Bitolja, odsudnu ulogu odigrao je Aleksin puk, koji je pritekao u pomoć drugopozivcima. Potukli su Turke i pobedonosno, u noći između 17. i 18. novembra te 1912. godine, ušli u Bitolj.
U noći najvećeg okršaja metak je pogodio Aleksinu čuturu i tane je ostalo uz njoj. Od tada je Aleksa počeo da veruje u svoju amajliju i nosio je sledećih šest godina. Nije se odvajao ni od čuture i kuršuma koji je bio u njoj.
O parčetu vojničkog taina, koji bi se mogao porediti sa današnjim dvopekom, Aleksa nikad nije govorio drugovima u rovu. Posle šestogodišnjeg vojevanja vratio se u Pirot i nastavio svoj terzijski posao.
Majstorski ispit je položio 1922. godine, a tridesetih godina prošlog veka zaposlio se kao poštar. Oženio se, imao četiri sina i ćerku, a upokojio se 1941, u 58. godini, kada su ovim krajem zagospodarili okupatori.
Kažu da ga je izdalo srce jer nije mogao da gleda okupatorsku vojsku, a godine mu nisu dozvoljavale da se ponovo lati oružja.
Izvor: novosti.rs
Tweet
