Izvor: Politika, 15.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na pragu opasne ere
TRAGOM VESTI
Egipat želi da u skoroj budućnosti izgradi četiri nuklearna reaktora za proizvodnju električne energije, što može da izazove lančanu reakciju u drugim zemljama regiona. Uz izraelsku atomsku bombu, i iransku koja se ubrzano pravi, nuklearne ambicije, miroljubive ili ne, imaju i Saudijska Arabija, Alžir, Libija. Po svemu sudeći, sadašnja politika sprečavanja širenja nuklearnog oružja doživela je debakl i nalazimo se na početku nove ere nuklearne proliferacije. Zašto?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Pre svega, zato što ono što je bilo vrlo teško najpametnijim ljudima 1943. godine sada je lako i prosečnim umovima, jer više nije tajna kako napraviti atomsku bombu, već kako napraviti dobru atomsku bombu. Matematički problemi koji su bili izazov za naučnike u projektu "Menheten" sada se lako rešavaju i na običnom kućnom računaru. Sa druge strane, na crnom tržištu se mogu nabaviti tone plutonijuma iz upotrebljenog goriva nuklearnih reaktora, možda čak i tehnologija za preradu uranijuma.
Kao rezultat svega toga, gotovo svi napori Međunarodne agencije za atomsku energiju u pravcu inspekcije i posmatranja posvećeni su kontroli uranijumskog goriva koje se koristi u nuklearnim elektranama i oko otpada sa plutonijumom koji one proizvode. Inspektori stavljaju plombe na reaktorski sud elektrane nakon što se on napuni gorivom, ili postavljaju kamere za osmatranje bazena za hlađenje u kojima se drže šipke gorivog elementa reaktora nakon što se uklone iz njega.
No, Zapad nije predvideo da tehnološki primitivnije države mogu da reprodukuju projekt Menheten tako što stvaraju kompletne atomske infrastrukture bez atomskih centrala. Severna Koreja je tako zaobišla sve prepreke, jer je koristila gorivo od prirodnog uranijuma, a umesto teške vode koristila je grafit kojeg Pjongjang ima u ogromnim količinama. Svojevremeno je upravo slaganjem blokova grafita na običnoj drvenoj skeli napravljen i prvi reaktor na fudbalskom igralištu u Čikagu.
Najteži deo proizvodnje atomske bombe jeste obezbeđenje plutonijuma, ili visoko obogaćenog uranijuma kao goriva za eksplozivnu lančanu reakciju. Ni jedna od ove dve supstance ne postoji u prirodi. Ali, kada neka država stekne sposobnost da proizvodi vlastiti visokoobogaćeni uranijum, ili plutonijum, nikakav režim kontrole i inspekcije više nema veliki značaj. Potrebno je samo nekoliko nedelja da bi se od plutonijuma iz zapečaćenog i kontrolisanog skladišta napravila atomska bomba.
Dobre namere u mirnodopsko vreme traju godinama, kada se dovede u formu nuklearnog eksploziva plutonijum traje večno.
A plutonijuma ima sve više, ruske rezerve se mere na oko 300 tona plutonijuma iz reaktora, oko 700 tona visokoobogaćenog uranijuma i to je sve vredno milijarde dolara. SAD su od g SSSR-a kupile 1990. godine šest miliona kilograma uranijuma u vrednosti od 110 miliona dolara, a to je bilo skoro 30 odsto celokupne afričke potrošnje tada.
Trgovina plutonijumom danas je jako isplativa, mnoge zemlje prerađuju gorivo za reaktore, a transporti tog goriva su vrlo slabo obezbeđeni. Al Kaida samo čeka priliku. Zapravo, svet je suočen sa nemogućim zadatkom da kontroliše na stotine tona nuklearnog materijala, pri čemu je dovoljno samo sedam i po kilograma za atomsku bombu koja može da uništi grad veličine Njujorka. Kako sprečiti da tih sedam i po kilograma nuklearnog goriva ne padne u pogrešne ruke?
[objavljeno: ]
