Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 05.Sep.2015, 21:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Crveni vetar
Otkad znam za sebe znam i za živinu, peva peto, peva peto, pijuču tek izleženi pilići, žuti, beli, jedno ili dva ispadnu crni, jedno graorasto, svaki nasad iznedri jednog gološijana, pi-pi, pi, ori se po svim avlijama; u školi ću učiti da su pisces nastale pre homo sapiensa, u svakom slučaju mom dolasku na svet prethodila su naša rovašena perad koja su uredno bivala pelcovana: tirac i njegov pomoćnik pojavili bi se sa špricem i iglom tako velikom da su je ljubitelji životinja >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << verovatno zauvek izbacili iz upotrebe; koju bi bolest kokoške mogle dobiti, pitao sam, jer ako sam i video neku nevoljnicu kako kunja u uzanoj hladovini koju je pravio oborac, nisam znao dijagnozu, ovo je protiv kuge i crvenog vetra, rekli bi predstavnici veterine. Au, crveni vetar!
Predškolsku čeljad odrasli su zlostavljali pitajući „Oćeš da ti pričam crvenog vrapca?!“, dete bi naravno radosno prihvatilo, ali bi punoletnik samo varirao pitanje: „Znači, volo bi da čuješ šta je bilo sa crvenim vrapcom...“, „Dugačka je to priča, nemam sad kade“, dete mic po mic shvati da mu je ponuđen samo naslov, kao u tabloidu, doklen pripovetke kao i vrapca narečene boje uopšte nema.
Ali crveni vetar postoji! On, kuga, ili nešto treće, jednog je leta udario na živinu, jedna kokoška, ukrućena, nađena kod kamare pleve, druga, treća, sedma, baba ih je sakupljala iza slame i ređala po zidu ka ulici, Ilija šinter je klepetušom dvaput dnevno objavljivao svoj službeni prolazak, iznesite svoje mrtve, gledaću kasnije kad Monti Pajton prikazuje kugu u blatnjavom gradu, e, tako smo i mi, i sve naše komšije jednog lepog dana predali i poslednje ukočeno kokošije telo zidu i Iliji - utihnula su dvorišta, niko nije više imao nijednu kokošku!
Ali se u jedno podne, možda pozno avgustovsko, ispod skrovišta u staroj slami pojavila kvočka i za njom pilići, raspoloženi, novi, čisti, nesvesni pomora koji je mati izbegla po radi toga što je ležala na jajima, sam Bog poslal, mora da je prošlo kroz glavu babi, premda nije govorila ruski.
Tako je bilo u pradavno doba, sa kvočkom koja je produžila vrstu i duže od pola veka opstaje kao moj privatni simbol nade i obnavljanja onoga što je dobro, ne znam šta je bilo, nauka je stvorila inkubatore i kvočka je izgubila društveni status koji je imala stotinama godina: odneseš jaja u Zrenjanin, sto, dvesto komada, platiš za potrošene kilovate i nadzor, i samo odeš po piliće. Deda je, kao bivši logoraš imao popust na železnici (umesto da ga je nova vlast pritegla: zašto si se ti, prijatelju, predao okupatoru, umesto da pogineš kao toliki naraštaji što su pali za slobodu!?), uglavnom je dedi pripalo da ode po piliće, vazduh već miriše na mraz i na sneg, blagopoluchno stigne od Zrenjanin Fabrike do Orlovata, tu presedne u šinobus, sneg već debeo čitav pedalj, pada na krov Seklićeve rešteracije i sa druge strane pruge na groblje, na Uroša Predića i na druge manje poznate pokojnike, samo da sad ne naiđe neki zadrljeni kondukter, mislio je deda, jer za piliće nije imao kartu, njima je mesto u teretnom vagonu, pođe šinobus, eto konduktera, jedno pile uvek pišti i kad mu se sva braća primire, oda ono i bližnje, i sebe, i gazdu, prva stanica je Farkaždin, dvanaest kilometara, sneg se beli dokle oko seže: “Šta sad da radim, deda, da zaustavim voz i da isteram i tebe i piliće, to bi bilo po propisu!“ – „Ništa“, kaže deda, „ja ću lagano da ji teram!“
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
