Izvor: Politika, 30.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lavovski komad
Vrtoglavi rast primanja kompanijskih menadžera, dok se koplja lome oko "minimalca"
Od našeg stalnog dopisnika
VAŠINGTON, jula – Lakše je tortu iseći na deblje nego na tanje parčiće – pravdala se ovih dana domaćica jedne sedeljke, u predgrađu Vašingtona, gošćama koje su se pribojavale da će im ponuđeni višak kalorija "pokvariti liniju". Uostalom, dodala je, kome je mnogo, neka podeli s nekim.
Rečeno – učinjeno. Dame su, uglavnom, preraspodelile >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sadržaj iz tacni.
Obred sečenja "nacionalnog kolača" protiče bez molbi za smanjenje sledovanja. Niko se ne buni kad mu dopadne veliko parče. Mnogi se ne libe ni da sami dograbe "još malo", čak i kad mu se već servirano presipa. Tu nema držanja ni lične a, izgleda, ni sistemske linije.
Šefovi firmi zgrabili su tako veliki deo nacionalnog kolača da se od "barjaktara razvoja" postepeno pretvaraju u pretnju ovdašnjem sistemu – upozoravaju hroničari. Primanja uskog sloja kompanijskih menadžera toliko su velika da odaju njihov nemoral koji mestimično prerasta u delikventno ponašanje – tvrdi uticajni ekonomski analitičar Robert Semjuelson.
Manje pravedno
Amerika nikad nije ni želela da postane egalitaristička zajednica, ali je socijalni jaz produbljen, tako da se više ne govori o razlikama između bogatih i siromašnih nego o specifičnom frontu gde su na jednoj strani superbogataši a na drugoj svi ostali. To pokazuje da je Amerika postala manje pravedno društvo, a time i manje stabilno – predočila je istraživačica "Njujork tajmsa" Tereza Trič.
Visoki kadrovi kompanija – izvan elitnog kruga zvezda u "Microsoftu" ili "Guglu" – zarađuju godišnje u proseku 6,8 miliona dolara, saopštio je "Okrugli sto biznisa", organizacija koja lobira za direktore. Ova suma je za 179 puta veća od prosečne plate američkog radnika, pri čemu se jaz u poslednjoj deceniji gotovo udvostručio, jer je 1995. razlika između te dve kategorije izražavana proporcijom 94:1.
Razvrstavanje je žestoko toliko da ređanje brojki liči na eksplozijom razbacane komade građevine. Udeo 10 odsto najbogatijih domaćinstava u nacionalnom dohotku narastao je na 46 odsto, što je najviši takav procenat od 1929 – u vreme velike ekonomske krize (osim u dve godine "buma" akcija visoke tehnologije u prošloj deceniji). Istovremeno, s tim uzletom došlo je do pada udela slabije plaćenih slojeva, koji čine 50 odsto stanovništva a raspolažu sa samo 2,5 odsto nacionalnog bogatstva.
Na vrhu liste najbolje plaćenih direktora u Vašingtonu je čovek čija je godišnja plata 39,6 miliona dolara, ali je to mala svota u poređenju sa sumama koje su pojedine firme isplatile svojim liderima prilikom ispraćaja u penziju. Navedena su tri primera: jedan naftaš je po raznim osnovama, tako, primio ukupno 405 miliona, njegov kolega iz farmaceutskog giganta dobio je 99, a sa hipotekarnog tržišta – 90 miliona dolara...
Takvi i slični lavovski komadi "nacionalnog kolača" izloženi su, u poslednje vreme, pojačanoj kritici, u stilu – "zasviraj ali i za pojas zadeni". Jer, utvrđeno je da su primanja šefova rasla brže nego bilo koji drugi finansijski pokazatelj. Pa se za period 1995-2005. navodi: primanja kompanijskih rukovodilaca porasla su za 151 odsto, dok je profit povećan za 126, a radnička plata za 32 procenta.
Naglo povećanje primanja šefova povremeno je bilo i rezultat zloupotreba njihovog položaja – sugeriše Semjuelson. Kad su im prinadležnosti zavisile od veličine kompanije – veštački su povećavali broj zaposlenih, a kad su im prihodi delimično isplaćivani berzanskim akcijama – izdejstvovali su da ih kupuju po povlašćenoj ceni, zatim im "napumpavali" vrednost, pa ih prodavali po znatno višoj ceni od nabavne (što je, po otkrivanju skandala, dovelo do sloma energetskog džina "Enrona", čiji je šef nedavno umro pre izricanja presude)...
Istovremeno se naširoko "koplja lome" oko iznosa minimalne satnice, koja po federalnim propisima iznosi 5,15 dolara i nije povećavana već devet godina. Od nje ili malo veće sume živi desetina zaposlenih Amerikanaca, njih 15 miliona, mahom niskokvalifikovanih radnika u ugostiteljstvu, trgovini...
Njeno povećanje bi smanjilo produktivnost i dovelo do poskupljenja koje bi smanjilo kupovnu moć nižih staleža – tvrde branioci zamrznutog minimalca. Kritičari, pak, tvrde da od tako sitnih para ne može ovde da se živi.
Promena u Čikagu
Federalni zakonodavci se prepucavaju ali niče – alternativa. Veći minimalac je uveden u 20 od 50 saveznih država. U Čikagu su pre neki dan sindikalisti i socijalni aktivisti izdejstvovali specifičnu gradsku meru – da se osetno poveća minimalna satnica u velikim trgovinskim kompanijama kao što je "Vol-Mart", tako da već sledeće godine bude 9,25 dolara. Taj gigant, koji važi za najveću prodajnu mrežu na svetu s godišnjim neto prihodom od 11,2 milijarde dolara, uspaničen je što će morati da izdvoji dva dolara više od njegovih sadašnjih – kako se službeno tvrdi uz velike sumnje u javnosti – 7,25 za minimalac.
"To označava kraj biznisa u Čikagu" – tvrdi "Vol-Martov" portparol Džon Simli. Ali, "ovo je veliki dan za radne ljude Čikaga", uveren je većnik Džozef Mur.
Razlike u procenama karaktera socijalnih razlika, dakle, izgledaju velike kao i sam taj staleški jaz. Zvanični sistem još podnosi takav raskol, ali popušta intimni nervni sistem.
Prema upravo objavljenim rezultatima ankete "Vol strit džornala", 65 odsto Amerikanaca predviđa da "njihova deca neće živeti bolje od sadašnje generacije". A bolji život svakog sledećeg pokoljenja je suština glavne igre na ovdašnjoj sceni zvanoj "američki san".
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 30.07.2006.]
