Izvor: Politika, 16.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klovn sa žaokom
Holandski snovi "titlovani" na nemačkom: odlazak televizijskog zabavljača Rudija Karela koji je pokazao da i Nemci znaju šta je humor
Od našeg stalnog dopisnika
BERLIN, jula – Sada će na nebu biti mnogo smeha i – dima.
Tako je propratio jedan njegov kompanjon vest o odlasku verovatno najvećeg nemačkog televizijskog veseljaka, koji, inače, nije bio Nemac, i fanatičnog pušača, najmanje tri paklice dnevno, Rudija Karela.
Drugi je dodao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je Rudi jednostavno pobegao, pre nego što ga proteraju: i Nemci se, kao njihova poslednja velika oaza, spremaju za "džihad protiv pušača".
Od te dve velike strasti, televizije i pušenja, mogla je, očigledno, da ga odvoji samo teška bolest, i to tek kad ga je, poodmakla, definitivno priterala uza zid.
Sama vest o njoj, rak pluća, uz objašnjenje lekara da su mu dani praktično odbrojani, nije imala mnogo efekta. Nastavio je, kao da se ništa nije dogodilo, dok se moglo. Sa scene je, posle više od četrdeset godina, a na nju je kročio kao sedamnaestogodišnjak, otišao kad je i glas počeo da otkazuje.
Cinik i vragolan
Njegova živa senka se pojavila poslednji put u februaru ove godine, kada mu je na velikoj, i tradicionalnoj, fešti uručeno najveće televizijsko priznanje, "Zlatna kamera", za životno delo.
Jedva čujnim glasom, stari cinik, vragolan i klovn, zahvalio se svom zdravstvenom osiguranju, bolnici iz Bremena i farmaceutskoj industriji što su mu pomogli da bude tu.
Izvadio je iz džepa papir i pročitao nekoliko vrcavih i efektnih oproštajnih rečenica, koje je, kažu, dugo i pažljivo sricao: veliki perfekcionista, iako je pred kamerama delovao kao ležerni improvizator, ništa, ni ovom prilikom, nije hteo da prepusti slučaju.
Oko hiljadu ljudi u dvorani, uglavnom profesionalaca, ispratilo ga je bučnim i dugim aplauzom.
Zavesa se definitivno spustila. Vest koja je stigla pre neki dan, da je Rudi Karel sklopio oči u sedamdeset prvoj, samo je potvrdila tu neopozivu činjenicu.
Rudolf Vijbrand Keselar, njegovo pravo ime, rođen u jednoj holandskoj varoši, kročio je na scenu, još dečak, uz oca, profesionalnog zabavljača, pre nego što je izašao pred televizijsku kameru, u njeno pionirsko vreme u crno-belom, kao klovn, koji je već znao veštinu da govori iz trbuha i pravi "gegove" koji su izazivali smeh.
Taj podatak sam saznao tek sada, kada su novine, a i one najuglednije su mu posvetile udarne strane i neverovatno veliki prostor, bile pune priča o njemu, ali me je, kad god bih ga video, a gospodario je godinama svakim vikendom izvečeri, s krupnim očima i večitim osmehom koji se graničio sa podsmehom, uvek i iznova podsećao na klovna.
Nemci su ga "uvezli" kao već osobenog televizijskog zabavljača. "Šou Rudija Karela", nastao najpre u zavičajnoj Holandiji, dobio je 1959. nagradu na internacionalnoj televizijskoj smotri u Montreu. Više o tri decenije neprikosnoveno će, potom, vladati ovdašnjom televizijskom scenom, iako će njegov nemački sve to vreme biti i ostati – holandski.
Verovatno ga je i to teralo da, iako vrcavi kozer, koji je baratao često "programiranim" vicem – "iz rukava možete nešto izvući samo ako ste u njega nešto prethodno stavili" – svoje ideje "ilustruje" u televizijskom skeču koji je izdašno koristio rekvizite nemog filma, "gegove" i često banalne poteze (neočekivano polivanje sagovornika vodom) koji su, uprkos tome, uvek delovali osvežavajuće i efektno.
Znao je, međutim, da iznenadi neobičnim gostom i – gestom. U vreme njegove najveće slave, doveo je Mohameda Alija i sa njim, pred televizijskim kamerama, "ukrstio" bokserske rukavice.
Njegova duhovitost je imala žaoku, ali ne i neku posebnu dubinu. Rudi Karel je, međutim, uvek bio duhovit, aktuelan i retko kad dosadan. To je unelo svežinu u nemački televizijski šou-biznis i zabavljačke emisije koje su počesto delovale "smrtno" ozbiljno, pretenciozno i moralizatorski.
Ja sam sigurno zaslužio najveće državno odlikovanje, rekao je jednom šeretski: pokazao sam da i Nemci znaju za humor.
On je stigao kao dah novine, vragolanski i spontano. Ta spontanost je, kažu, bila rigorozno režirana i svaki detalj u njegovom nastupu bio je do "poslednjeg grama" isplaniran, ali to gledaoci nisu mogli da zapaze.
Mesto za parkiranje
Njegovi vicevi su kratko živeli, ali su se bar sutradan prepričavali. Imali su najčešće konkretan povod i "inspiraciju". Uvek posebno osetljivim na poskupljenje benzina, jedne večeri je ispričao kako je na benzinskoj pumpi tražio da mu naspu benzina za dvadeset maraka. Otvorite šaku, rekao je prodavac.
Jedan njegov rival je bio tek krenuo sa svojom zvučno najavljenom šou-emisijom. Praviti viceve o katastrofi je neumesno, konstatovao je i dodao da ništa neće reći o toj emisiji.
U vreme velike priče o vijagri, obelodanio je da je rođena prva beba uz njenu pomoć. I: odmah je ustala.
Zakašnjenja poslovično tačnih nemačkih vozova su uvek polemična tema. Ja sam, ispričao je, putovao železnicom iz Bremena do Minhena i nazad. Tamo sa kartom za juniore, nazad za seniore.
Grozničavu navalu mušterija, koja je pratila otvaranje prvih prodavnica Ikee, sažeo je u vest: našao sam u Ikei nešto veoma retko – mesto za parkiranje.
Za kolege iz informativnih emisija je rekao da uvek ponavljaju isto: njima je, posle onog obaveznog "dobro veče", potrebno petnaest minuta kako bi objasnili da to veče uopšte nije bilo dobro.
Za gotovo četiri decenije, kreirao je svega četiri, pet autorskih šou emisija, ali je svaka od njih, počev od spomenutog i početnog "Šoua Rudija Karela", preko "Rudijevog dnevnika", reagovanja na aktuelne izazove, u klovnovskom maniru sa jačim "dozama" satire, "Tekuće trake", do one poslednje "Sedam dana, sedam glava", trajala, svakog vikenda, više godina.
Za kreativno sadržajan život zahvalio se javno Nemačkoj. "Dobio sam ovde deset puta više nego što sam mogao sanjati". Ispovedno je ipak priznao da "sanja na holandskom". I brzo dodao da su mu snovi "titlovani na nemačkom".
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 16.07.2006.]
