Izvor: Politika, 02.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kina mami gastarbajtere
Stranci koji rade u Kini – a godišnje dvesta hiljada stručnjaka iz razvijenog sveta nađe posao u kineskim firmama – moći će da kupuju kuće u Pekingu
"Čajna dejli", pekinški dnevnik na engleskom jeziku, objavio je nedavno neobičnu uredbu za kineske prilike: stranim rezidentima se daje pravo da kupuju ili grade kuće u Pekingu, ukoliko od gradskog Biroa za javnu bezbednost dobiju potvrdu da su u Kini živeli i radili najmanje godinu dana. Kuću ili stan mogu kupiti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svi koji su u Kini zaposleni, bilo u kineskim, bilo u stranim firmama, ili se nalaze na studijama, ili na naučnoistraživačkim poslovima. Vlasnici će, samo, biti obavezni da kuće sami koriste, a ne da ih iznajmljuju drugima.
Nekome ko je dugo živeo u Pekingu u stambenom kompleksu za strance, čiji je ulaz čuvala vojna policija, ovakva informacija neminovno nameće dva pitanja. Prvo, da li Kina, koja je po zapadnim političkim merilima još zatvorena zemlja, liberalizuje sistem svojine ako stranim državljanima nudi nekretnine na kineskom tlu? Drugo, kome se, takvom ponudom, izlazi u susret?
Odgovor na prvo pitanje je, po svemu sudeći, uslovno potvrdan. Kina u reformi ima ustaljenu praksu da eksperimentiše i ulazi u promene na osnovu iskustva sa pilotskim projektima. Vrlo je verovatno da će za Pekingom, ako posao krene bez većih teškoća, slediti drugi veliki, pa možda i neki manji, gradovi, jer stranaca ima, na raznim poslovima, širom Kine.
Odgovor na drugo pitanje – ko su stranci koji bi bili zainteresovani da sebi grade kuće po Pekingu, kad Peking nije ni Pariz ni London – krije se u sve izraženijoj potrebi Kine da, sa prelaskom na moderniju tehnologiju i organizaciju rada u sofisticiranim industrijskim granama, privlači i na duži rok zadržava iskusne i kvalifikovane radnike iz razvijenog sveta, osobito tehničke stručnjake i moderne menadžere.
Kina ima 1.600.000 mladih inženjera, više nego ijedna druga zemlja, ali svejedno nema dovoljno svojih ljudi za nove ekspanzivne poslove u globalnim razmerama. Procenjuje se da će kineskim kompanijama koje posluju na svetskom tržištu za jednu deceniju biti potrebno 75.000 menadžera sa međunarodnim iskustvom. Takvih stručnjaka sada nema više od pet hiljada.
Ovaj problem je prvi put uočen 2003. Od tog vremena i kineske firme nastoje da prosto namame strane gastarbajtere u Kinu. Došljaci, zapravo, i jesu i nisu gastarbajteri. S jedne strane, dolaze u tuđu zemlju, trbuhom za kruhom, da dobro zarade. S druge strane, oni radije prodaju svoje znanje, nego što stiču tuđe, u novoj sredini.
Nema potpuno pouzdanih podataka o tome koliko stranaca radi u Kini. Registrovano je oko pola miliona stranih firmi i pretpostavka je da svaku od njih vodi bar po jedan stranac. Ali, strane firme često vode Kinezi iz Hongkonga, Makaoa ili sa Tajvana koji se u Kini ne broje u strance. Uz to, u velikim stranim kompanijama ili u kompanijama sa mešovitim kapitalom, koje su zajednički poduhvati, fluktuacija stranih stručnjaka je vrlo velika, jer se oni šalju da ustale pojedine poslove i osposobe domaću radnu snagu, pa se često ne zna koliko dugo borave u Kini. Takvima je Kina obično "jedna od zemalja" za koju nisu duže vezani i iz koje odlaze nakon obavljenog posla, da bi svoja mesta ustupili drugima za neke druge nove poslove. Takvi neće kupovati kuće u Kini.
Pekinška štampa pominje između 340.000 i 400.000 stranih stručnjaka i kvalifikovanih radnika koji u ovom trenutku rade u kineskim preduzećima ili kineskim institucijama. Oko sto hiljada njih su Japanci, najčešće tehničari i inženjeri u penziji, koji u Kini manje naporno rade nego nekad kod svoje kuće, a za visoku platu, uz, takođe visoku, japansku penziju. (U ove brojke nisu uračunati radnici iz Hongkonga, Makaoa i sa Tajvana.) Procenjuje se da poslednjih godina u Kinu godišnje dođe i do dvesta hiljada ovakvih gastarbajtera.
Naravno, Kinezi ove ljude ne plaćaju tako dobro kao što bi ih plaćali Amerikanci. Ali ih ne plaćaju ni slabije nego što američke firme u Kini plaćaju kineske stručnjake. A kineski menadžer srednjeg nivoa, zaposlen u zapadnoj kompaniji u Pekingu ili Šangaju, zarađuje godišnje između 27.000 i 32.000 dolara.
Među strancima na kineskoj plati najviše je plaćen jedan japanski vrhunski stručnjak za proizvodnju kompjutera – preko 90.000 dolara godišnje, odnosno preko 7.500 mesečno. Najmanje zarađuju mladi ljudi koji u obdaništima i osnovnim školama predaju neki strani, najčešće engleski, jezik – između 4.500 i 5.500 juana, odnosno između 584 i 714 dolara mesečno. Ali, oni imaju plaćen smeštaj, obezbeđenu zdravstvenu zaštitu, besplatne avionske karte, premije za dobar rad i slično. Oni često i nisu gastarbajteri, nego studenti ili postdiplomci koji su došli u Kinu da, ispomažući se nastavom u kineskim školama, sami usavrše kineski jezik ili spreme doktorske disertacije. Strani profesor univerziteta, pak, nije na kineskom univerzitetu manje plaćen nego kod kuće.
Većina ovih ljudi kaže, u anketama, da može da uštedi čak i kad misli da ima škrtog poslodavca. U Kini se živi skromnije, a radno i životno iskustvo koje se stiče je "neprocenjivo". Kina, kažu, opčinjava čoveka i nikad ga ne ostavlja ravnodušnim.
Ovakvi su, čini se, predodređeni za kupce kuća u Pekingu.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 02.09.2007.]
