Izvor: Deutsche Welle, 01.Okt.2015, 13:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija ne pripada žrtvama
Masovna ubistva počinjena nad komunistima i simpatizerima Komunističke partije u Indoneziji pre 50 godina, spadaju među najveće masakre 20. veka. I umesto da se suoči s prošlošću, vlada ćuti.
Preko puta predsedničke palače u centru glavnog grada Indonezije Džakarte, okupilo se oko 60 demonstranata. Jedan muškarac na ulici ređa bele mrtvačke glave od plastike, dok aktivisti iza njega podižu stisnute pesnice u vis i slušaju reči koje odzvanjaju iz megafona. Žrtve >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << progona komunista, poput Kusnedara, već osam godina dolaze na to mesto: „Svakog četvrtka borimo se ovde za pravdu i istinu, danas po 407. put. Nismo ništa loše uradili.“
Kusnedar ima 84 godine, a 14 godina svog života proveo je pod uslovima nedostojnim čoveka na ostrvu Pulau Buru koje služi kao zatvor. Kao i stotine hiljada drugih političkih zatvorenika, i on je završio u zatvoru bez sudskog procesa. Razlog: bili su članovi ili simpatizeri Komunističke partije Indonezije (PKI) koja se optužuje za pokušaj puča 1. oktobra 1965. godine. Međutim, iza tog pokušaja svrgavanja vlade, stajao je samo predsednik PKI Dipa Nusantara Ajdit i uski krug ljudi oko njega.
Spomenik Pankasila u Džakarti podseća na sedam ubijenih generala
Opasnost od islamista
Ali prozapadno i antikomunistički orijentisani general Suharto, koji je Indonezijom diktatorski vladao do 1998. godine, taj pokušaj svrgavanja vlasti uzeo je kao opravdanje za pokušaj iskorenjivanja komunizma u toj zemlji. Za njega je Komunističke partije Indonezije sa više od 20 miliona članova, bila previše moćna. Sistematski je ubijeno najmanje 500.000 ljudi, a oko milion je uhapšeno. Nakon izlaska iz zatvora, žrtve su i dalje bile stigmatizovane. S jedne strane, tim ljudima u njihove lične karte stavljena zabeleška koja ih etiketira kao političke zatvorenika, zbog čega nisu mogli da se zaposle, a s druge, i propaganda Suhartovog režima ostavila je tragove.
Sećanje na zločine počinjene pre pedeset godina
I danas je rašireno mišljenje da su komunisti ateisti i time neprijatelji religije. Upravo pre mesec dana, otkazana je jedna konferencija organizacija žrtava u Salatigi zato što je organizatorima pretio Islamski front odbrane (FPI). U njihovoj poruci poziva se na džihad i „istrebljenje komunista-nevernika“ u Indoneziji. Policija u Salatigi zatim je poručila da ne može da obezbedi konferenciju pa je izdata zabrana održavanja.
Počinioci kao pobednici
To je samo jedan od primera da je antikomunistički uticaj na državne strukture indonezijske demokratije i dalje veliki. Vlada do sada nije uspela da ispuni zahteve žrtava za suočavanjem, pomirenjem i obeštećenjem. Umesto toga počinioci iz 1965. ostaju nekažnjeni. Adi iz Sumatre tada je ubio hiljade komunista i smatra da je i dalje u pravu. „To ko je počinio ratni zločin definišu pobednici, a ja sam pobednik. Ne moram da se pridržavam ravnati prema međunarodnim definicijama“, pojašnjava on u filmu „The Act of Killing“, redatelja Džošue Openhajmera.
Rusdi Mastura je jedini indonezijski zvaničnik koji se izvinio za zločine počinjene 1965.
Godine 2012, indonezijski Komesarijat za ljudska prava objavio je doduše izveštaj u kome je po prvi državna strana priznala da je u okviru progona komunista bilo i zločina protiv čovečnosti. Ipak, zahtevima za uspostavljanjem suda za ljudska prava koji bi kaznio počinioce, vlada sve do danas nije udovoljila. Pravnik Nur Kolis je jedan od autora tog izveštaja i danas je na čelu Komesarijata za ljudska prava: „Muči me to što ne mogu više da učinim, ali u vladi nema mnogo ljudi spremnih na rizik. Onaj ko bi se dotakao te teme, rizikovao bi tako svoju karijeru.“
Nema svesti o zločinima
Više hrabrosti pokazao je Rusdi Mastura. On je gradonačelnik grada Palu na ostrvu Sulavezi i jedina je ličnost iz javnog političkog života u Indoneziji koja se javno 2013. godine izvinila žrtvama iz 1965. godine: „To je bila moja obaveza. I ja sam počinilac, napravili smo velike greške. Danas se zalažemo za to da se žrtvama vrati njihovo dostojanstvo.“ U međuvremenu, oko 400 žrtava iz Palua ima olakšan pristup sistemu zdravstvene zaštite i ukazuje se na to da bi njih trebalo prihvatiti kao punopravne članove društva.
Bivša politička zatvorenica Utati provela je 11 godinja iza rešetaka
Ali u društvu često nema razumevanja za žrtve iz 1965, a mnogi Indonežani nikada ništa nisu ni čuli o antikomunističkim ubistvima. Glavni razlog za to jeste što se o toj temi ne govori u školama. Gospođa Utati živi u Džakarti i jedanaest godina je bila politička zatvorenica. Premlaćivana je, ponižavana i seksualno zlostavljana.
Ona prelistava udžbenik istorije za dvanaesti razred, ali u njemu ne nalazi ni reči o žrtvama masovnih ubistava iz 1965. godine ili o političkim zatvorenicima poput nje: „Kaže se da istorija pripada onima koji su na vlasti, zar ne? Jednostavno smo u to uvučeni. Nema nikoga ko bi uvažio nas žrtve. To je veoma žalosno. I tako već pedeset godina.“
