Izvor: Politika, 10.Nov.2010, 23:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

I svet i Srbija na prekretnici

Prvi put posle rata na Kosovu vlasti Srbije nisu zauzele konfrontirajući stav o Kosovu, već su se posvetile višem cilju, ulasku u Evropsku uniju

Od našeg specijalnog izveštača

Halifaks, Kanada – Terasa hotela u kome se održavao skup raznorodnih specijalista za međunarodnu bezbednost bila je uređena tako da na njoj mogu da se iskažu i protivnici najrasprostranjenijeg globalnog poretka – zabrane pušenja. Kako je olujna kiša neprestano zalivala Halifaks, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na njoj su se, ispod improvizovane šatre, kao izbeglice, okupljali isključivo kadrovi tog otpadništva, ali kad se, nakratko, pomolilo sunce, ispunili su je i nepušači, željni svežeg vazduha, izvan elegantnih konferencijskih sala.

Prinudna koegzistencija dva tabora podsetila me je na nedavno objavljenu knjigu „Kako neprijatelji postaju prijatelji”. I meni samom je takvo poređenje delovalo neprikladno, sa izmaštanim povodom. A onda sam na terasi ugledao baš autora te knjige: Čarlsa Kapčana, profesora na elitnom vašingtonskom Univerzitetu Džordžtaun, eksperta za NATO, Evropsku uniju, bezbednost SAD, nacionalizme i Balkan, ukratko za globalna pitanja i pitanja na našim i obližnjim terenima.

Prijalo mu je, čini se, da uz kafu koju je pijuckao, odgovori na tri naizgled vrlo raznolika a ipak povezana pitanja. Postavio sam ih imajući u vidu pomenuti naslov njegovog najnovijeg dela (koje je Henri Kisindžer ocenio kao „fascinantan rad, provokativnih misli”) i dobio odgovore iz kojih proizlazi da su i svet i Srbija na prekretnici. Akcenti su bili kao atmosferske prilike tog časa u Halifaksu – mešavina razgrtanja i naviranja oblaka.

Kako vidite perspektivu Balkana, posebno Srbije?

„Mislim da su odnosi Srbije sa EU i Srbije sa SAD verovatno prošli kroz istorijsku prekretnicu. Suviše je rano danas definitivno reći da se to dogodilo, ali smatram da je kurs promenjen. Ključni događaj je rezolucija UN (Srbije i EU povodom mišljenja Međunarodnog suda pravde o proglašenoj nezavisnosti Kosova), jer prvi put posle rata na Kosovu vlasti Srbije nisu zauzele konfrontirajući stav o Kosovu, već su se posvetile višem cilju, ulasku u Evropsku uniju. To ne znači da će se kosovsko pitanje brzo rešiti, već da je integrisanje u EU postalo vrhunski prioritet Srbije i da rešenje za Kosovo može da se nađe.”

Izrazio je, potom, nadu da će „dijalog SAD, EU, Srbije i Kosova” moći da spor „usmeri ka rešenju”. I nastavio: „Pad vlade u Prištini odložio je taj proces jer ne može biti ozbiljnih razgovora između Beograda i Prištine kad Kosovo nema vladu. Ali, razgovori su samo pitanje vremena. Kakva god bila nova kosovska vlada, mislim da će konstruktivno razgovarati i da će biti vrlo zainteresovana da sa Srbijom postigne konačno rešenje.”

Da li će, videće se, pomislio sam i temu preneo na bitne spoljne aktere.

Šta mislite o odnosima EU i SAD kojima je prevashodno i bio posvećen bezbednosni forum u organizaciji kanadske vlade i Nemačkog Maršalovog fonda Amerike?

„Prilično su neizbalansirani, pogotovu zato što obe strane sebe vide kao najvažnije partnere sadašnjosti i budućnosti Zapada. U Americi se stiče utisak da Evropa zaostaje, da se ne trudi dovoljno da ojača kao partner i da deluje izdeljeno, s Nemačkom koja vuče na jednu stranu, s rastom snaga krajnje desnice u centralnoj Evropi, Holandiji, Švedskoj. U Evropi se, pak, uočava da je Amerika politički podeljena toliko da nije jasno kakvu vrstu liderstva može da ponudi, u rasponu od tradicionalne i energetske bezbednosti do klimatskih promena. Predstoji usklađivanje želja s realnošću.“

Na forumu, kao i izvan njega, registrovan je niz razlika u pristupima atlantskih saveznika. Naročito oko borbenog angažmana u Avganistanu i izdvajanja za oružane snage. U oba slučaja Amerikanci zameraju Evropljanima „nedovoljnost”, a ovi njima „preterivanja” pred samit NATO-a koji u Lisabonu ovog meseca treba da definiše novu strategiju saveza za odgovor „novim pretnjama i izazovima širom planete”.

Šta je najveća pretnja svetu?

„Najopasnija neposredna pretnja je mogućnost da se oružja za masovno uništavanje domognu nedržavni akteri, da u ruke terorista dospe materijal za pravljenje nuklearne bombe. Mislim da takva opasnost nije neposredna, ali ni toliko posredna da nas ne bi zabrinjavala. Najbolji način da se otkloni jeste stvaranje poredaka koji bi ograničili proizvodnju materijala za atomski arsenal. Smanjiti što je više mogućno krug zemalja za produkciju nuklearnog goriva. Da bude sveden na mali broj država, sa strogom kontrolom. Znamo da sa odgovarajućim materijalom nije teško napraviti atomsku bombu. Teško je, međutim, pribaviti takav materijal i treba učiniti sve da on i dalje bude teško dostupan.”

Najveći izazov na dugi rok, po Kapčanu, predstavlja „širenje multipolarizma, kretanje ka svetu sa još više centara odlučivanja”. Pri čemu „zapadne demokratije više ne bi imale (nesporni) materijalni i ideološki primat”.

Konstatujući da „uporedo s grčevima privreda SAD i EU ubrzano rastu ekonomije zemalja u razvoju, naročito Kine ali i Brazila i Indije”, on sugeriše da „ulazimo u doba u kome će svet imati mnogo različitih sila, mnogo različitih verzija razvijenosti”. I da će biti „vrlo teško da se, ti različiti vidovi moći, uklope u skladan internacionalni sistem”.

Kišni oblaci su ponovo nadolazili i počinjala je nova sednica. Nije bilo vremena za potpitanja. Čak i da su postavljena ne bi, čini mi se, dodala nešto bitno izrečenim porukama Čarlsa Kapčana: da smo na prekretnicama, od balkanskih do globalnih odnosa, u kojima rastuće pretnje i neizvesnosti inspirišu da se ponaosob i zajednički, kao u Halifaksu, ulože napori za njihovo prevazilaženje.

Neophodne su pomne kondicione pripreme jer razni sprinteri treba da se osposobe za strateški maraton.

Momčilo Pantelić

objavljeno: 11.11.2010.

Nastavak na Politika...