Izvor: Vostok.rs, 26.Maj.2024, 19:21

Go­vo­ri­li srp­ski da se bo­lje raz­u­me­ju

Kao deo fran­cu­skih ko­lo­ni­jal­nih sna­ga, Vi­jet­nam­ci su se za­jed­no sa Sr­bi­ma bo­ri­li na So­lun­skom fron­tu. Vi­jet­nam se u to vre­me zvao Anam, pa su Ana­mi­ti, kao la­ka pe­ša­di­ja, ti­ra­lje­ri, či­ni­li deo sa­ve­znič­kih sna­ga ko­ji su pro­bi­ja­li austro­u­gar­sko-ne­mač­ko-bu­gar­ski be­dem od 1916. do 1918. go­di­ne. Na te da­ne osta­la su pri­be­le­že­na se­ća­nja voj­ni­ka iz fran­cu­ske bol­ni­ce, u Si­di-Ab­da­la­hu kraj Bi­zer­te.
Ula­ze­ći u je­dan od pe­de­set pa­vi­ljo­na, pri­čao je Alek­san­dar Ta­dić, i sam sme­šten u bol­ni­ci, ad­mi­ral Ge­prat na­i­šao je na bol­ni­ča­ra Ana­mi­ta, ko­ji u be­loj uni­for­mi sta­de mir­no i po­zdra­vi ga: „Pa ka­ko je, Ana­mi­te?”, upi­ta ga, a ovaj od­go­vo­ri: „Tom­bro, mon ami­ral.” Ne raz­u­mev­ši, Ge­prat po­no­vi pi­ta­nje i do­bi isti od­go­vor: „Tom­bro, tom­bro”, na šta se obra­ti uprav­ni­ku bol­ni­ce u prat­nji, pu­kov­ni­ku Mi­he­lu, re­či­ma da je iz­ne­na­đen da bol­ni­čar Ana­mit go­vo­ri srp­ski. „Da, go­spo­di­ne ad­mi­ra­le, svi Ana­mi­ti bez iz­u­zet­ka spo­ra­zu­me­va­ju se sa bol­ni­ča­ri­ma Fran­cu­zi­ma is­klju­či­vo na srp­skom je­zi­ku. I jed­ni i dru­gi zna­ju sa­mo ogra­ni­čen broj srp­skih re­či, ali ipak do­volj­no da se mo­gu le­po raz­u­me­ti.” „Pa do­bro, je­ste li raz­mi­šlja­li o to­me ka­ko je do­šlo do to­ga da se oni spo­ra­zu­me­va­ju na tre­ćem je­zi­ku, pot­pu­no stra­nom i za jed­ne i za dru­ge?”, upi­ta ad­mi­ra­la Mi­he­lu, na šta mu pu­kov­nik sle­gav­ši ra­me­ni­ma od­go­vo­ri da im „iz­gle­da srp­ski je­zik pru­ža bo­lje mo­guć­no­sti da na­đu za­jed­nič­ki je­zik. Ge­prat ni­je od­u­sta­jao. „Na­pro­tiv”, to je i za nas i za Ana­mi­te vr­lo, vr­lo te­žak je­zik, ali tre­ba da zna­te da je ov­de reč o na­ro­či­toj sim­pa­ti­ji, na­klo­no­sti, po­što­va­nju, ko­je obe stra­ne ga­je pre­ma Sr­bi­ma”, pri­be­le­že­no je u knji­zi „Gol­go­ta i Vas­krs Sr­bi­je 1916–1918” se­ća­nje voj­ni­ka Alek­san­dra Ta­di­ća, ko­ji je pre­pri­čao još je­dan do­ga­đaj iz fran­cu­ske mor­na­rič­ke bol­ni­ce. U Si­di-Ab­da­la­hu ne­go­va­ni su pre­te­žno srp­ski voj­ni­ci, ali je tu isto­vre­me­no bi­lo i sa­bi­ra­li­šte sa­ve­znič­kih rat­ni­ka sa So­lun­skog fron­ta, kao i onih ko­ji su pre­tr­pe­li bro­do­lo­me od pod­mor­nič­kih ak­ci­ja u Sre­do­zem­nom mo­ru. Ta­ko je bol­ni­ci uvek po­red Sr­ba bi­lo i Tu­ni­ša­na, Al­ži­ra­ca, Ma­ro­ka­na­ca, Se­ne­ga­la­ca, Su­da­na­ca, Ana­mi­ta, In­du­sa i dru­gih. Jed­nog je­se­njeg da­na 1918, pri­po­ve­da Ta­dić, tor­pe­do­van je u Sre­do­ze­mlju fran­cu­ski brod „San­ta Ana”, ko­ji je od Ton­kin­škog za­li­va do So­lu­na pri­ku­pljao rat­ni­ke sa bo­lo­va­nja i od­su­stva sa So­lun­skog fron­ta. Na bro­du ih je bi­lo 900, od ko­jih je spa­se­no bli­zu 800 i upu­će­no na le­če­nje u bol­ni­cu Si­di-Ab­da­lah. Po­sle ne­ko­li­ko da­na le­če­nja i od­mo­ra, to­pao sun­čan dan bro­do­lom­ci su ko­ri­sti­li da pro­še­ta­ju ogrom­nim bol­nič­kim par­kom za­sa­đe­nim pal­ma­ma i ma­sli­na­ma. Po klu­pa­ma i tra­vi po­se­da­li bi voj­ni­ci ra­znih bo­ja ko­že, raz­li­či­tih na­rod­no­sti i za­ni­ma­nja, a vre­me pre­kra­ći­va­li i igra­njem tom­bo­le. „Pred sva­kim od njih su bi­le dve ili vi­še ta­bli sa go­mi­li­ca­ma ša­re­nog pa­su­lja. Vi­ka­či bro­je­va sme­nji­va­li su se po­sle sva­ke od­i­gra­ne par­ti­je, valj­da iz pre­do­stro­žno­sti od mo­gu­ćih zlo­u­po­tre­ba. Za­vla­če­ći ša­ku u ke­su, oni bi iz­vla­či­li bro­je­ve i gla­sno ih ob­ja­vlji­va­li: „dva­de­set tri”, „se­dam­de­set”, „osam” i ta­ko re­dom, a iz go­mi­le bi, po­vre­me­no, ne­ko do­vik­nuo: „Muć­ni, muć­ni!”, sve dok pr­vi do­bit­nik ne bi po­sko­čio s me­sta i uz­vik­nuo: „Do­sta! Ima pa­ri!” Svi ti voj­ni­ci, bez ob­zi­ra na to da li su bi­li be­le, žu­te, mr­ke ili cr­ne ra­se, bez ob­zi­ra na to da li su pri­pa­da­li afrič­kim, azij­skim ili evrop­skim na­ro­di­ma, pri igra­nju tom­bo­le spo­ra­zu­me­va­li su se sa­mo srp­skim je­zi­kom, za­pi­sao je Alek­san­dar Ta­dić. Darko Nikolić: Tačan broj poginulih anamita na Solunskom frontu nije poznat, ali, od francuskog Instituta za uporednu strategiju saznao sam tokom istraživanja za nastavak knjige „Gvozdeni puk“ da je oko 43.000 Vijetnamaca imalo status borca u Prvom svetskom ratu, a da ih je stradalo 1.123. To je oko 2,6 odsto. Imajući u vidu da su oko 2.000 vojnika iz Anama, odnosno Vijetnama, bili saborci naših predaka koji su ispred Soluna glasno maštali o slobodi – ako ih je i tamo 2,6 odsto stradalo, logika kaže da je mrtvih onda bilo 52. Međutim, ne treba tek tako uzimati zdravo za gotovo ovu računicu, jer su na Zapadnom frontu mnogi Vijetnamci služili u brojnim drugim rodovima vojske, a „veoma često“, kako kažu u pomenutom Institutu, u neborbenim jedinicama (sanitet, vozači, inžinjerija…), a u Solun su stigli samo borci iz Anama. Dakle, može biti da ih je za slobodu Srbije poginulo i više od 52, pomislio sam kada sam istraživao ovu priču i onda pogledao podatke sa Zejtinlika. Svi znamo koliko je to groblje bitno za nas, naravno, ali – da li ste znali da je tamo više sahranjenih vojnika Francuske (8.089) nego Kraljevine Srbije (oko 7.500)? A među onim francuskim grobovima je „… 398 grobova tiraljera anamita i Madagaskaraca…“ Izvor: Politika / Darko Nikolić - vidovdan.org (F)

Nastavak na Vostok.rs...