Izvor: Politika, 22.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Finese u razumevanju sveta
Uvek sam se trudio da likove i teme ne tumačim jednoslojno, pa sam pokušavao da i negativci budu složeniji, kaže naš proslavljeni glumac
Na nedavno završenom 12. sofijskom filmskom festivalu naš glumac Predrag – Miki Manojlović bio je apsolutna zvezda. Prikazan je film „Irina Palm” i održana svetska premijera filma „Svet je veliki i spasenje vreba odasvuda” Stefana Komandareva sa Manojlovićem u glavnoj ulozi, koji je rađen prema istoimenom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << romanu Ilije Trojanova u koprodukciji Bugarske, Nemačke, Slovenije, Mađarske. U ovom filmu naš glumac imaemotivno složenu i zanimljivu ulogu energičnog dede Bai Dama, nekrunisanog kralja igre tabla, „nestašnog” intelektualca, disidenta neprilagođenog sistemu i strogim društveno-partijskim pravilima, koju je odigrao na bugarskom i nemačkom jeziku, što je za svakog glumca pravi izazov.
Na festivalu mu je ukazana i velika počast, Manojlović je uz ruskog glumca i reditelja Nikitu Mihalkova i francuskog pisca, dramaturga i scenariste Žan-Kloda Karijera, dobitnik nagrade „Sofija” za izuzetan doprinos svetskom filmu.
Navikli smo da Vas gledamo u ulogama negativaca, a lik Bai Dama je veoma pozitivan, plemenit, topao i human. Promena koja Vam godi?
Veoma, ali treba imati u vidu da, kada bi se svelo sve što sam dosada odigrao, onda bi odgovor bio da sam bio podjednako i pozitivac i negativac. U filmovima ima i tog težeg, manje zahvalnog puta, a to su likovi pozitivaca, i lakšeg puta– uloge takozvanih negativaca. Uvek sam se trudio da likove i teme ne tumačim jednoslojno, te sam pokušavao da i negativci budu složeniji, da ne budu jednosmerni i da u sebi imaju nešto što istovremeno može da bude privlačno. Kada se sve svede unutar tih dobrih, boljih i najboljih filmova u kojima sam igrao, onda se pojednostavljenje potire. To je ono što je dobro, što se traži i što je uvek jedan od mojih ciljeva u tumačenju sveta.
Kada ste dobili scenario za ovaj film, šta je to što Vam je već na prvu loptu bilo privlačno?
Priča! Svidelo mi se što se u njoj uspelo, kao retko kada, da se dva vremenska razdoblja pretvore u jedno i da flešbekovi ne budu opravdanje za neumeće pričanja priče, nego da oni budu najbolje moguće izabrano sredstvo.
Komandarevljev film je jedan od retkih primera među takozvanim euro-pudinzima, koji nema tu dozu koprodukcijskog opterećenja, već je zadržao unikatni karakter. Slažete se?
Tačno, ali to je zato što je proizišao iz odličnog romana i izvrsnog scenarija koji, ma koliko govorio i o Nemačkoj i drugim zapadnim zemljama, prati priču jedne bugarske porodice. Pošlo mu je za rukom da bude bugarski, gastarbajterski, disidentski i imigrantski, a sve je to i nama blisko.
Pomenuli smo priču i roman koji je izuzetno napisano, plemenito književno štivo. Upoznali ste lično pisca Iliju Trojanova, možete li reći kakav je?
Očekivao sam da na njegovom licu vidim tragove života, bore na licu, a on to nema. Izgleda da mu život na Zapadu prija. On izgleda kao maneken za modele namenjene muškarcima u zrelijim godinama! Iskreno sam bio začuđen njegovom pojavom, jer sam navikao na izgled naših dramskih pisaca i književnika. Recimo, ako pogledate Dušana Kovačevića, Gordana Mihića, Dragoslava Petkovića ili Dragoslava Mihailovića, na svima njima se vidi da ih je život dotakao, da ih je trajno obeležio. A kod Trojanova – ništa!
Često su filmovi, čak i oni vrhunski, puni simplifikovanih i ispraznih dijaloga, što kod Komandareva nije slučaj?
Kada je nešto pronađeno i uspešno razvijeno, onda izgleda i veoma jednostavno. Ovaj film ima tu vrstu narativnosti koja nije hronološka, već preskače vreme, a pri tome tako se sklapa priča i spoznaja šta se sve dogodilo. Roman nisam pročitao, nisam želeo da ga čitam, i to iz dva razloga. Prvo, zaista nisam hteo da se opterećujem romanom za koji sam čuo da je sjajan i da je osvojio čitav serijal najznačajnijih nagrada u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama. Drugo, smatrao sam da je scenario bio čvrsta i sasvim dovoljna osnova za razgovor sa rediteljem. Brzo sam krenuo da uranjam u odnos sa rediteljem i sa partnerom, mladim Karlom Ljubekom...
Vi ste Vaš lik odigrali na savršenom bugarskom jeziku?
Scenario sam čitao na engleskom i na bugarskom jeziku i mislio da se neću usuditi da uopšte krenem u bugarski jezik, da neću uspeti. Međutim, uloga je bila toliko izazovna da sam prihvatio ponudu. Posle su mi neki potpuno neutralni ljudi iskreno čestitali. Nisu mogli da veruju, a pravo da kažem nisam ni ja. Ali, iza toga stoji ogroman rad u koji su bili uključeni svi mogući moji potencijali, da bih opravdao zašto jedan glumac koji se preziva na ić igra nekog ko se preziva na ov a da to ti koji se prezivaju na ov ne zamere i ne dovedu u bilo kakvo pitanje. Branio sam ideju da se progovori na bugarskom i ako sam progovorio to je moralo da bude bez greške. Tako je i bilo.
Kako Vam se dopao reditelj Komandarev?
On je po obrazovanju i klinički psihijatar, a ne samo reditelj. Ima tu mirnoću i upornost da će sve doći na svoje mesto kada za to dođe vreme i ne uzbuđuje se mnogo. Mislim da je on neko ko je razumeo da u ovakvom produkcionom euro-pudingu svi mogu da postavljaju uslove i nije bio nervozan zbog toga. Ako je pravio kompromise u nečemu, oni su bili nevidljivi i vezani uglavnom za smanjenje ekipe prilikom putovanja na neku drugu lokaciju, u neku drugu zemlju – Nemačku, Italiju, Sloveniju. Ono što mogu da kažem za Komandareva jeste da je on i odličan dokumentarista. Tada je sam sa sobom, sam sa kamerom i nema potrebe da bude tangenta odnosa i svega što filmska ekipa jeste, što svaki kadar jeste, i što konačno film jeste. On ima dobro oko i ima finesu u razumevanja sveta.
Zašto ste Žan-Klodu Karijeru na dodeli nagrada „Sofija” dodirnuli stopalo?
Žan-Klod i ja samo se poslednji put videli kada je on meni dodirnuo stopala. Bilo je to posle probe predstave „Mahabharata” Pitera Bruka koju je on gledao jer je radio na njenoj adaptaciji i dramatizaciji na francuskom i engleskom jeziku. U Indiji je najveća počast koju možeš da doživiš kada ti neko dodirne stopala i pritom još legne na zemlju. To je iskaz najdubljeg poštovanja. Nismo se videli godinama i zato sam u Sofiji, kada su nam uručivane nagrade za izuzetan doprinos svetskom filmu, ja njemu dodirnuo stopala. Zato smo se smejali, jer niko u sali nije znao pozadinu ovog gesta sem nas dvojice. Kada smo se ponovo videli, utisak je bio da smo se juče rastali.
Moram da Vas pitam, nije li uloga dede usledila prerano?
Ovaj moj deda je lik u velikom opsegu, isti glumac ga igra u velikom vremenskom rasponu. Od trenutka kada se rodi unuk, pa do njegove 26. godine. Ja sam takav deda. Uostalom, kada pogledam oko sebe, ovde znam jednog jako poznatog čoveka koji je kao veoma mlad postao otac pa i deda. Dakle, on je tipičan Balkanac. Danas niko ne bi rekao da je on deda, sem njega samog, a svi znamo na koga mislimo.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 23/03/2008]
