Izvor: Politika, 22.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa u škripcu
Prošle nedelje u Biškeku je održan Sedmi samit zemalja članica Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) koja okuplja Rusiju, Kinu, Kazahstan, Tadžikistan, Uzbekistan i ovogodišnjeg domaćina –Kirgiziju. Skupu je uz blagonaklonost svih učesnika, kao posmatrač, prisustvovao i iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad. Njegov dolazak (kao i posmatrača iz Indije, Pakistana i Mongolije), uz vidno odsustvo zvaničnika SAD, dao je celom događaju posebno intrigantnu notu. Ukratko, tumačenje svega >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što nam se dešavalo u poslednjih nekoliko godina, kao i onoga što nas danas pritiska i čemu možemo da se nadamo u budućnosti dali su ljudi koji, na ovaj ili onaj način, direktno utiču na sudbine čak četvrtine stanovništva na našoj planeti.
Neposredno uoči samita u Biškeku, nedaleko od grada Čeljabinska na Uralu, održana je sveobuhvatna združena vojna vežba pod nazivom – "Mirovna misija 2007", u kojoj su učestvovali svi najsavremeniji rodovi vojske. Ovo je kod mnogih posmatrača, kako na istoku, tako i na zapadu, izazvalo asocijaciju o mogućem pretvaranju ŠOS u novi moćni vojni savez. Ruska štampa ga već karakteriše kao naslednika Varšavskog pakta, dok zapadni mediji otvoreno govore o Šangajskoj organizaciji kao "oruđu uperenom direktno protiv hegemonije NATO".
Igra nadmoći
Odsustvo Amerikanaca u Biškeku nedvosmisleno kazuje da članice ŠOS svoju sudbinu ne žele da vezuju za trenutno najmoćniju silu sveta, ali i da u Vašingtonu nemaju pravo rešenje za takvu situaciju. Doduše, administracija predsednika Buša više je zaokupljena vojnim promašajima u Iraku, planovima za razmeštanje raketnih sistema po Evropi, predstojećom bitkom za Belu kuću, ili ćorsokakom u kojem se zaglavilo rešavanje pitanja budućnosti Kosmeta... Na izostanak iz Biškeka mnogi, međutim, gledaju kao na ozbiljan signal.
I dok Rusija i SAD nastavljaju da igraju svoju igru nadmoći, Evropljani kao da su se našli stešnjeni između ta dva sveta. Stešnjeni i dezorijentisani. Zajedništvo kao temelj uspešnosti EU na spoljnopolitičkom planu definitivno je iščilelo. Nemci igraju neku svoju igru u Avganistanu, Francuzi iza leđa saveznika pokušavaju da se vrate u Afriku, Britanci gledaju kako što pre da pobegnu iz Iraka, a takozvani novoevropljani nisu odmakli dalje od privijanja uz skute "novoj majčici Americi".
Rešavanje problema sa kojima se države Starog kontinenta direktno suočavaju, poput separatizma, potpuno je izmaklo kontroli zvaničnih institucija EU i svelo se na dvoboj Rusija – SAD. Predstavnici evropske porodice na Kosmetu, na primer, pretvorili su se u puke pi-arove američkih komandanata u NATO-u. Tako i njihove opomene da bi u južnoj srpskoj pokrajini moglo doći do novih nemira kao da su manje zasnovane na sagledavanju situacije na terenu, a više na strahu da bi Amerikanci upravo provociranjem nasilja mogli da krenu u presecanje kosovskog čvora.
Lekcija koja je naučena na balkanskim prostorima devedesetih godina kao da je zaboravljena. Tada su Evropljani imali jasnu sliku (pravilnu ili pogrešnu, svejedno) šta činiti sa raspadajućom Jugoslavijom. Tada je bilo jasno da isključivo jedinstvenost u spoljnoj politici može evropsku porodicu da učini jakom i respektabilnom silom.
Moskva misli ozbiljno
Ali, to je bilo vreme kada je EU imala daleko manje članova nego danas, a upravo preko tih novopridošlih i Vašington i Moskva podrivaju temelje kontinentalnog zajedništva. Primer Poljske kao države koja je svesna da postaje važan partner SAD i koja novostečeni status koristi za isterivanje nekih sopstvenih interesa, nezavisno od evropskog komšiluka, to najbolje pokazuje. A ka zapadu i istoku, više nego ka Briselu, gledaju i Češka, Rumunija, Bugarska, Baltičke zemlje..., pa i pojedine države koje se tek pripremaju za članstvo u EU.
U Rusiji su svesni evropske nemoći i zato užurbano rade na povratku svog političkog, ekonomskog, pa i vojnog uticaja na kontinentu – bilo putem saradnje, bilo putem pritisaka. A koliko Moskva misli ozbiljno pokazuju, između ostalog, reči jednog tamošnjeg vojnog zvaničnika prema kojem će ruska Crnomorska flota, stacionirana prema dogovoru sa Ukrajinom do 2017. u Sevastopolju, ostati u ovoj luci – "koliko god bude potrebno". Podsetimo, u Kijevu su odavno izrazili želju da se priključe Evropskoj uniji.
Neodlučni partneri nikome nisu potrebni. A današnja Evropa je upravo to – neodlučna. Samit u Biškeku pokazao je da stvari mogu da se razvijaju i na drugi način. Tamo je razgovarano o svim važnim pitanjima: od stvaranja zajedničkog energetskog kluba, pa preko uloge ŠOS u razvoju Avganistana, ili podrške Sočiju u pripremi Olimpijskih igara, do problema borbe sa terorizmom, opšte bezbednosti u regionu, sprečavanja trgovine opojnim drogama... Strateško okretanje Rusije ka istoku gde se nalaze najdinamičnije ekonomije današnjice, za labavu Evropu teško da može da bude dobra vest.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 22.08.2007.]
.jpg)
