Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvorovi otvoreni za „Politiku”
Susreti i iskustva iz 25 palata sa kraljevima i bez njih po Evropi, Latinskoj Americi i Africi
Kraljevski dvorovi uvek pružaju spektakl, iako je profesionalnih monarha u njima sve manje. Prvi doživljeni dvor je u Pragu – Hradčani, u proleće 1947. Posle šest vekova pod kraljevima koji nose čas nemačko, čas češko ime, dvor nad Vltavom sačuvao je samo uspomene: galerije sa uramljenim portretima kajzera i kraljeva i sasvim drukčije, onaj prozor sa koga su Martinc >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Slavata, kajzerovi izaslanici iz Beča, u ogorčenju meštana protiv habzburške svevlasti – bili izbačeni kroz prozor u Vltavu.
Umesto u dvoru, češki domaćini su gostima iz Beograda počasti ukazali u Mosti nad Labom, ogromnoj čeličani. Tamo je 1.000 radnika zatražilo da ih u ime novinarske delegacije iz Beograda pozdravi dopisnik „Politike”. Tek sam bio napunio 23 godine.
Prvi dvor sa kraljem, kraljicom, ovaj novinar „Politike” posetio je 1952. u Oslu. U ime norveškog kralja Hakona VII ministar Lange, šef diplomatije, dočekao je četvoricu jugoslovenskih novinara i našalio se na račun toga što tako mlađani dopisnik dolazi iz najstarijeg lista na Balkanu. Kada nas je magla zarobila u Tromzeu, nadomak polarnog kruga, dvor je poslao avion iz vojne eskadrile da nas hitno vrati u Oslo, na banket gde je opet nazdravljeno „Politici”.
U Buenos Ajresu, u dvorskoj palati ranijih vicekraljeva „Kasa rosada” argentinski ministar inostranih poslova u proleće 1955. dao mi je intervju, čime je doprineo da se prevaziđu višegodišnji hladni odnosi Argentine i Jugoslavije i, kao gest prema „Politici”, pozvao me da deset dana budem gost njegove vlade, proputujem pola Argentine, da sretnem i šefa države Huana Dominga Perona.
Od Sueca do Sansusija
Tri meseca pošto je Gamal Abdel Naser, šef države u Egiptu, nacionalizovao Suecki kanal, septembra 1956, i time okončao englesku kontrolu, stigao sam da iz Kaira izveštavam za „Politiku”. Dramatično zbog pritisaka Zapada, ali privlačno jer su egipatski domaćini predusretljivi. Dvor emigriralog poslednjeg kralja Faruka preuzeli su vojni komandanti, a na keju pored Nila ostala je samo Farukova jahta. Urednica kairskog lista je u ime zvaničnika priredila na kraljevskoj jahti večeru dopisniku „Politike”. Finale: Naser se učvrstio na vlasti, dozvoljene su posete i Keopsovoj piramidi, Farukov dvor je zaboravljen.
Sa Sueca odleteo sam na ušće Dunava. U Bukureštu kraljevski dvor ostao je bez kralja kada sam tamo stigao u leto 1956. godine. Šef države Georgi Georgiju Dež je na svečani banket priređen šefu jugoslovenske države pozvao i dopisnika „Politike”. Za stolom sam sedeo pored Dežove mlađe ćerke Tanće, prijatno smo ćaskali, bez političkih tema. Sreli smo se još u Ploeštiju, docnije u Beogradu. Kraljevski dvorci i zamkovi u Poljskoj, u Varšavi i u Krakovu u jesen 1956. i u proleće 1957. godine, obnovljeni posle ratnih demoliranja, pružali su pristup ne samo zato što se i jedan poljski list zove „Polityka” kao i beogradski imenjak. Usred „poljskog proleća”, oslobođeni dogmatske staljinističke stege, Poljaci su, od ministra, književnika, umetnika, sindikata, do ličnih poznanika, otvarali vrata „pšijaćelju” iz „Politike”. Za pet meseci, zahvaljujući domaćinima, progovorio sam poljski. U međuvremenu bili su susreti sa Gomulkom, Cirankjevičem i mnogim uglednim prvacima nove Poljske koja je u Jugoslaviji nalazila snažan oslonac. „Politika” i poljski list „Žiče Varšavi” razvili su međuredakcijsku saradnju. Stiglo se i do dvorova poljskih kraljeva u Krakovu, prvobitnoj prestonici Poljske. Posle varšavske večere osvanuo sam za doručak u Krakovu.
Kraljica Margreta ide peške
U kraljevski dvor na našem tlu – gde kralja nema od 1941. (mladog Petra II takoreći sam ispratio aprila te godine iz Atine kuda smo se povlačili pred nemačkom ofanzivom) – dospeo sam zaslugom etiopskog cara Haila Selasija. Posetio je Beograd 1954, domaćin Tito primio ga na svečanom banketu u Belom dvoru, mene su poslali da izveštavam za „Politiku”. Protokol je odredio: obavezno u fraku. Toga nema nigde, ni u pozorišnoj garderobi. Nekako su se dosetili i doturili mi frak direktora „Politike” Vladislava Ribnikara. Presvlačio sam se u redakcijskom džipu.
Dve decenije docnije, septembra 1974. godine izveštavao sam iz Adis Abebe. Prolazio sam pokraj carske palate, a Haile Selasije, posle 58 godina vladavine, dospeo je u kućni pritvor – svrgla ga je pukovnička hunta. Šef hunte general Teferi Benti komandovao je izvan dvora, ali je u dojučerašnjoj carskoj palati pukovnik Mengistu Haile Marijam informisao novinare, o čemu sam „Politici” slao izveštaje.
U Beču „Belvedere” i još pola tuceta dvorskih palata iz habzburške epohe postali su samo istorijski dekor, a Bruno Krajski, tada šef diplomatije, docnije premijer pa šef austrijske države, primao me na razgovore u salonima poslednjeg habzburškog kajzera.
U Potsdamu dvorske rezidencije nemačkih monarha – „vojničkog kajzera” Fridriha Velikog pa sve do Vilhelma II, poslednjeg koji je završio u holandskom izbeglištvu – služile su tek kao dekor za susrete sa zvaničnicima u oštro podeljenom Berlinu. Istočni Nemci, iako sa komunističkom legitimacijom, obnovili su i vratili dvorski sjaj i pompu kraljevskoj palati u Drezdenu.
Dvorovi švedskog kralja Gustava VI Adolfa, koga je 1973. nasledio unuk Karl Gustav, bili su dostupni tokom zvaničnih poseta iz Jugoslavije, pa su vrata otvarana i dopisniku „Politike”. Čak i kada je Karl Gustav sa kraljicom Silvijom, rođenom Somerlat, nemačko-brazilskog porekla, prilikom posete Nemačkoj okupio novinare u zamku Augustuzburg kraj Bona marta 1979. godine, pozivnicu je dobio i dopisnik „Politike”.
U Kopenhagenu nisu bile potrebne pozivnice za dvor. Kraljica Margreta II, na prestolu od 1972, nastavila je tradiciju Gliksburga, najstarije dinastije u Evropi. Ali sa modernim idejama. Ranija kraljeva palata Kristijansborg (iz 15, 17. i 18. veka) ustupljena je danskoj vladi za njena ministarstva. U toj dvorskoj palati sam za „Politiku” intervjuisao premijera Ankera Jergensena, pa ministra Pera Hekerupa, čiji se sin Hans nije proslavio 2001. kao šef Unmika na Kosovu pod kontrolom NATO-a.
Kada je kraljica Margreta II priredila svečanu večeru u čast Tita, za stolom je sedeo i dopisnik „Politike”. A kada je kraljica Margreta aprila 1977. posetila Beograd, počastvovala je i „Politiku”. U redakciju mi je poslata povelja i orden „Oficira reda Daneborg”. Najpoznatije dansko odlikovanje sa nekolika stepena. Za izveštavanje o njenoj zemlji. Publika u Danskoj čita danski list „Politiken” čije je ime dospelo i u naš list. A Margretu II sretao sam i na ulicama Kopenhagena, išla je kao običan pešak. Do danas je najomiljenija među kraljevskim vladarima u Evropi.
Božidar Dikić
[objavljeno: 27/01/2008.]
