Izvor: Deutsche Welle, 22.Dec.2018, 16:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobro osmotri prugu i budi brz
Stravični sudar voza i autobusa kod Niša skreće pažnju na očajno stanje pružnih prelaza. Od 2.000 njih u Srbiji, čak tri četvrtine su bez branika. Neodgovorni vozači i pešaci koriste se kao izgovor za nečinjenje države.
Tiho je dan posle smrti. Na pružnom prelazu u Donjem Međurovu u blizini Niša samo pokoja sveća i ostaci odeće stradalih. Nečije čizme, nečiji šal i nečija kapa. Leže u snegu. Automobili koji prolaze putem to rade pažljivo, uz veliku pauzu >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << pre prelaska na drugu stranu šina. Prolaze i vozovi, uz obavezno stajanje i sirene. U subotu to rade na poseban način – uz otpozdrav poginulima.
U Nišu je subota dan žalosti. Petoro mrtvih i troje životno ugroženih, više od tridesetoro povređenih ukupno – to je bilans stravične saobraćajne nesreće na pružnom prelazu.
Pruga na ovom mestu nema branik. Vidljivost je stopostotna, pruga je u tom delu ravna, bez zavoja. Na pet stotina metara od pruge preko koje prolazi frekventan seoski put nalazi se železnička stanica. Zbog toga meštani smatraju da je ovakva tragedija mogla da se izbegne.
Cveće na mestu nesreće
„Sve se vidi, niko ne može da kaže da se ne vidi s puta voz. I voz nije sigurno mogao da ide tolikom brzinom da nije mogao da zakoči, jer se odavde vidi i stanica. Ali, ako je istina da je vozač autobusa telefonirao ili pisao poruke kako su rekli neki povređeni, to je stvarno strašno“, kaže jedna meštanka sela Donje Međurovo.
Policijska istraga treba da utvrdi ko je odgovoran za ovakvu tragediju premda su državni zvaničnici redom već optužili vozača autobusa. Ministarka saobraćaja nije smesta podnela ostavku. Tabloidi su prešli u izveštavanje o „jecajima“ i „autobusu smrti“, na lešinarenje.
Jedno od pitanja bez odgovora je zašto nikada niko nije reagovao na apel meštana sela da se na tom mestu napravi rampa? Baka Ljiljana Cekić kaže da se svake godine dogodi bar po jedna saobraćajna nezgoda na ovom pružnom prelazu. Na sreću, ne sa ovakvim posledicama. Njen komšija Hranislav Tasić naglašava da problem postoji barem četiri decenije.
„Imam 65 godina i sećam se da sam još kao momak gledao kako se tu ljudi provuku za sekundu da se ne desi neka nesreća. Puno puta smo tražili da se tu postavi rampa, ali to se nikada nije desilo. A taj autobus koji je prevozio putnike, on najčešće i najviše prevozi đake iz našeg sela i sela do nas – Čokota. Tu se nađu i ljudi koji idu na posao, ili mi stariji koji idemo na pijacu, ali eto, u ovom autobusu su bili uglavnom đaci. Strašno je to što se desilo“, kaže Tasić za DW.
Četiri decenije meštani imaju isti problem, kaže Hranislav Tasić
„Prelaz uredno obeležen“
Nadležni su tek nakon pogibije od petka obećali postavljanje branika. Nenad Stanisavljević iz Infrastruktura železnice Srbije za DW naglašava da je prelaz uredno obeležen znacima vertikalne drumske signalizacije i da se poslednji put nesreća na ovom mestu sa smrtnih ishodom desila 1. januara 2014. godine.
„Na srpskim prugama ima nešto više od 2.000 putnih prelaza i svi su obezbeđeni u skladu sa propisima“, stoji u odgovoru za DW. „Od toga, 502 putna prelaza obezbeđena su signalno – sigurnosnom opremom, to su branici, polubranici, svetlosna i zvučna signalizacija. Preostali prelazi, njih nešto više od 1.600 obezbeđeni su znacima drumske signalizacije.“
U prevodu – kod tri četvrtine prelaza vozači i pešaci treba prvo da gvirnu da li voz dolazi. I da se nadaju da će biti dovoljno brzi.
Na pitanje da li u Srbiji još uvek postoje prelazi na kojima se mehanički, odnosno ručno spušta i podiže rampa pri prolasku voza, u Železnicama kažu da od 502 putna prelaza koja su obezbeđena rampama, železničari rukuju na 196 njih.
Stanisavljević dodaje da se odluke o tome na kojim prelazima treba povećati nivo bezbednosti utvrđuju na osnovu podataka i analiza stručnjaka. Najavljuje da će iduće godine savremenom opremom biti obezbeđeno 60 putnih prelaza sa 13 miliona dolara iz kredita Svetske banke.
Na 196 prelaza rampa se i dalje spušta ručno
S druge strane, Milan Božović iz Agencije za bezbednost saobraćaja i profesor na Saobraćajnom fakultetu rekao je da pružni prelaz na kojem se dogodila nesreća nije bio obezbeđen po svim pravilima. „Ako imamo pružni prelaz gde imamo maglu i vidljivost je takva da se kockate da li ćete proći ili ne, a voz nije u režimu spore vožnje, jedino rešenje je svetlosna signalizacija koja će blinkati i obavestiti da nailazi voz. Nje nema a po Zakonu je obavezno da na tom mestu bude“, rekao je profesor Božović za TV Prvu.
Od petka su se društvene mreže u Srbiji usijale zbog tragedije, a najveći broj komentara odnosio se na novac za izgradnju branika. Da li je moguće da za to nema, a ima za jarbole, jelke, fontane, subvencije stranim poslodavcima? To su se u petak pitali mnogi.
Železnice smo zato pitali koliko zapravo košta izgradnja modernog prelaza: „Za izgradnju novog uređaja na putnom prelazu, sa savremenom signalno-sigurnosnom opremom i branicima ili polubranicima potrebno je oko 150 do 200 hiljada evra, a cena zavisi od složenosti saobraćajne situacije, a obuhvata sve troškove“, kažu tamo.
Dozvolu za gradnju izdaje lokalna nadležna institucija, dok je za samu izgradnju rampe nadležna upravo Železnica Srbije.
„Uh, šta ja sve vidim!“
Pored mnogih izjava saučešća koje su upućene rodbini stradalih, potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović u svom saopštenju „apeluje na sve, posebno na vozače koji su odgovorni ne samo za sopstveni, nego i za živote drugih, da bezbednost stave na prvo mesto, jer trenutak nepažnje ili zaobilaženje propisa može dovesti do tragičnog ishoda“.
Nesreća od petka
Da zaobilaženja propisa ima, potvrđuje i Slađana Mitić iz Niša koja radi odmah pored vrlo frekventog pružnog prelaza u širem centru grada. „Uh, šta ja sve vidim! Niti vode računa ovi što kolima prolaze, niti pešaci. Vozači često zaobilaze spuštenu rampu, a to isto rade i pešaci. Policija ovde često stoji i to reguliše, ali čim oni odu, sve je po starom“, kaže ona.
Kada će meštani sela Donje Međurovo konačno videti branik na svom prelazu ostaje da se vidi. Do tada, dvanaestogodišnjem dečaku koji živi pored te pruge roditelji ne daju da je prelazi. U školu ide peške do susednog sela, a ne autobusom.
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android
.jpg)
