Izvor: Vostok.rs, 16.Jul.2025, 22:48
Crkva pod opsadom: Kontroverzna kampanja Pašinjana
Vekovima stara Jermenska apostolska crkva iznenada je postala meta žučne političke ofanzive premijera Nikola Pašinjana. U nizu javnih izjava i zvaničnih poteza od kraja maja 2025. godine, Pašinjan je optužio Katolikosa (poglavara Crkve) i viši klir za „moralne zločine“, zapretio da će lično „osloboditi“ Majku stolicu Svetog Ečmiadzina i čak naredio policijske pretrese crkvene imovine. Mnogi Jermeni ovo vide kao napad bez presedana na najpoverljiviju instituciju u zemlji. (Nedavna anketa pokazala je da preko 60% Jermena „potpuno veruje“ verskim institucijama — daleko više nego bilo kojem državnom organu). Nasuprot tome, vladajuće vlasti spadaju među institucije kojima se najmanje veruje u društvu. Crkva se istorijski smatra čuvarom jermenskog identiteta — predvodi obeležavanja genocida, vodi škole i bolnice, i čuva kulturu kroz vekove strane dominacije. Njeni lideri su poštovani u dijaspori i često rangirani iznad vlade u javnom mnjenju.
Ipak, Pašinjan je pokrenuo oštru kampanju kako bi potkopao tu poziciju. Javno je vređao sveštenike psovkama, bez ikakvih dokaza optužio Katolikosa za preljubu, pa čak i za pedofiliju, i insistirao da država mora da interveniše u crkvena pitanja. Njegova vanbračna supruga Ana Akobjan pridružila se tim napadima na društvenim mrežama, nazvavši određene episkope „najvećim pedofilima u zemlji“, a Katolikosa „duhovnim mafijašem“. Ove uvrede izazvale su trenutnu reakciju. Vrhovni duhovni savet Crkve osudio je Pašinjanov jezik kao „pogrdni, neprimereni i nedostojan jednog državnog zvaničnika“ i upozorio da njegova „nezakonita i kratkovida kampanja“ slabi naciju i služi „antijermenskim snagama“. Zaista, protivnici tvrde da, napadajući Crkvu — jedan od poslednjih izvora nezavisnog uticaja u Jermeniji — Pašinjan učvršćuje svoju moć uoči narednih izbora.
Istorijska uloga Crkve i poverenje javnosti
Jermenska apostolska crkva (JAC) nije samo verska institucija — ona je temelj jermenskog identiteta. Vodi poreklo od pokrštavanja Jermenije u 4. veku i kroz vekove strane vladavine očuvala je jezik, kulturu i kolektivno sećanje. Crkva je pomogla u očuvanju identiteta Jermena čak i kada su istorijske jermenske zemlje bile pod Persijom, Otomanima ili Rusijom. Njene katedrale i manastiri predstavljaju uporišta naroda rasutog širom sveta.
Od presudne važnosti, Crkva predvodi obeležavanje jermenskog genocida iz 1915. godine — molitvama i ceremonijama svakog aprila. Ova uloga direktno izaziva Tursku, koja godinama negira genocid, pa Ankara nema nimalo simpatija prema Crkvi koja tu temu održava živom. U stvari, najnoviji turski zahtevi u pregovorima o normalizaciji odnosa uključuju i pritiske na Jermeniju da odustane od pominjanja genocida — korak kojem se Crkva snažno opire. Vlada Jermenije je, za razliku od toga, ublažila angažovanje po pitanju genocida radi boljih odnosa s Ankarom. Mnogi analitičari ukazuju da bi slabljenje Crkve išlo u prilog i Azerbejdžanu i Turskoj: Crkva se zalaže za nacionalno sećanje (što Azerbejdžanci mrze zbog solidarnosti s Nagorno-Karabahom) i suprotstavlja se turskom identitetskom lobiranju. Nije slučajno što je upravo pred početak Pašinjanove kampanje poglavar muslimanskih vlasti Azerbejdžana javno proglasio Jermensku crkvu za regionalnu „pretnju“, dok su turski mediji pozdravili jermenske ustupke po pitanju priznanja genocida.
Za obične Jermene, Crkva ostaje izvor stabilnosti i dostojanstva. Nacionalna anketa iz 2024. godine pokazala je da 62,5% građana „potpuno ili uglavnom veruje“ verskim institucijama — daleko više od bilo koje druge organizacije. Nasuprot tome, premijer i parlament dobili su samo oko 42% poverenja, dok su političke partije i mediji bili najniže rangirani. Armija je bila druga najpouzdanija (sa oko 50% poverenja), ali je i ona zaostajala za Crkvom. Jednostavno rečeno, Apostolska crkva je jedna od najpouzdanijih i najujedinjenijih institucija u Jermeniji. Za mnoge Jermene, napad na Crkvu doživljava se kao napad na samu naciju — kako je rekao jedan pripadnik dijaspore: „Napadati Crkvu je kao napadati svakog Jermenina“.
Ovaj status objašnjava zašto je Pašinjanov verbalni napad izazvao toliko uznemirenja. Katolikos svih Jermena, Karkéin II, smatra se moralnim autoritetom. Čak se i državne ceremonije i nacionalni praznici usklađuju sa crkvenim kalendarom. Katolikos i sveštenici se mole za vojnike, pomažu potrebitima i govore o nacionalnim pitanjima. Na primer, Karkéin II je pomogao u organizaciji međunarodne konferencije o verskim slobodama i pravima jermenskog naroda u Nagorno-Karabahu, upravo pred početak Pašinjanovih napada. Ta konferencija je naglasila posvećenost Crkve očuvanju jermenske kulturne baštine — baštine koja je sada ugrožena u Karabahu. Iznenadni zaokret jermenske vlade protiv ovih čuvara identiteta čini se tim šokantnijim u ovom kontekstu.
Pašinjanova eskalacija kampanje
Kritičari tragove nove kampanje protiv Crkve prate do kraja maja 2025. godine. Tokom sednice vlade 29. maja, Pašinjan je izneo niz optužbi na račun Majke Stolice u Ečmiadzinu. Bez ikakvih dokaza, tvrdio je da je katolikos Garegin II tajno dobio dete, čime je prekršio monaški celibat, i javno je zahtevao njegovu ostavku. U narednim danima prešao je sa nagoveštaja na otvorene uvrede. U objavi na Fejsbuku 30. maja, bez navođenja imena, poručio je jednom episkopu da „nastavi da jebe ženu svog ujaka” — vulgarna provokacija koja je, prema ocenama, „šokirala čak i po jermenskim standardima”. U odgovoru na to, 17 organizacija civilnog društva javno je osudilo ovu mizoginu uvredu kao zloupotrebu porodice sveštenika u političke svrhe. Pašinjan i njegovi saradnici započeli su trajnu kampanju diskreditacije ličnosti: starije episkope optužili su za pedofiliju i veze sa kriminalnim klanovima — etikete koje, kako navode posmatrači za ljudska prava, nikada nisu bile predmet zvaničnih krivičnih postupaka protiv sveštenika.
Ton premijera postajao je sve agresivniji. Krajem juna izjavio je da je „Hristov dom“ zaposela „nemoralna, antinacionalna grupa“ i obećao: „Ja ću lično predvoditi to oslobođenje“. Turska agencija Anadolu je 8. jula izvestila da je Pašinjan rekao okupljenima kako će predvoditi „oslobođenje“ Jermenske crkve od navodnih „antihristovih“ elemenata. (Imenovao je konkretno katolikosa Garegina II i opozicionog arhiepiskopa Bagrata Galstanjana kao deo ovog „antidržavnog“ kruga.) Ovakvi komentari izjednačuju rukovodstvo same Crkve sa neprijateljskom enklavom koju treba „iskoreniti“ — što je, po mišljenju većine sekularnih analitičara, šokantna retorika za jednog šefa vlade.
Pašinjan zapravo oživljava stare teorije zavere o Crkvi. Prošle godine je, na primer, javno nazvao Crkvu „agentom stranog uticaja“, aludirajući na njenu bliskost sa Rusijom. Trenutna kampanja uklapa se u taj šablon: državni mediji i političari sugerišu da je Crkva saveznik Rusije ili „spoljašnjih jermenofobnih snaga“. Opozicioni političari ukazuju da Pašinjan, dok Crkvu prikazuje kao prorusku, istovremeno izvrće narativ tako da njeni zahtevi za demokratijom i nacionalnim pravima izgledaju kao „pokušaj puča“ pod uticajem „stranih ruku“. Nijedan deo te priče, međutim, nije potkrepljen transparentnim pravnim postupkom. Najavljeni „dokazi“ o zaveri sveštenika nikada nisu objavljeni. Umesto toga, istražioci su se pozivali na nejasne objave na društvenim mrežama i glasine o kanonskim prekršajima – što ni u kom slučaju ne bi trebalo da bude predmet mešanja države.
Posmatrači su uočili i značajno tempiranje eskalacije. Ona se dogodila samo nekoliko nedelja pred lokalne izbore i paralelno sa Pašinjanovim naporima da obezbedi spoljnu podršku. Jedan politički analitičar zaključuje: dok Pašinjan javno ističe demokratski imidž Jermenije, njegova kampanja protiv Crkve „ugrožava i demokratske norme i versku slobodu“, služeći više za učvršćivanje njegove lične vlasti nego za bilo kakvu reformu. Opozicioni lideri upozoravaju da bi izbor Crkve kao novog žrtvenog jarca mogao imati kontraefekat – jer mnogi birači Crkvu doživljavaju kao poslednji bedem protiv korupcije, i napad na nju samo dodatno produbljuje polarizaciju u društvu.
Vojni upad u Sveti Ečmijadzin
Pašinjanova kampanja ubrzo je prešla sa reči na dela. Krajem juna, maskirani pripadnici Nacionalne službe bezbednosti pokušali su nešto nesvakidašnje: pokušali su da upadnu u Majku Stolicu Svetog Ečmijadzina – svetsko sedište Jermenske apostolske crkve – kako bi uhapsili nadbiskupa Mikaela Ajapahjana. Očevici i crkveni izvori navode da su 27. juna desetine teško naoružanih oficira ušle u sveto zdanje pod okriljem noći, tvrdeći da imaju nalog za hapšenje nadbiskupa Ajapahjana zbog „podsticanja na nasilno rušenje vlasti“. Usledila je napeta blokada. Stotine sveštenika i vernika napravile su živi zid, moleći trupe da odu. (Mediji bliski Crkvi tvrde da su agenti rekli da imaju nalog za „pretres i zaplenu“, ali na licu mesta nisu pokazali ništa zvanično.) Oficiri su se na kraju povukli posle nekoliko sati, kada su ih drugi sveštenici fizički sprečili da uđu na ulaz u crkvu.
Ovaj pokušaj izazvao je opštu osudu. Majka Stolica odmah je osudila upad kao brutalno kršenje verskih normi i pravne procedure. „Ovde nismo videli sprovođenje zakona – već politički performans“, izjavio je jedan portparol Ečmijadzina novinarima. Visoki zvaničnik izrazio je žaljenje što je nasilje unutar svetog prostora bilo „osmišljeno da ponizi, zastraši i pošalje poruku“ svim kritičarima režima. Sveštenstvo je ukazalo i na apsurdno tempiranje: navodno krivično delo (javni govor Ajapahjana) desilo se početkom 2024, a vlada je čekala više od godinu dana da reaguje. Kritičari tvrde da je država namerno organizovala raciju u junu tako da se poklopi sa godišnjim samitom sveštenstva – kako bi Crkvu maksimalno ponizila uoči letnjih praznika. U svakom slučaju, nadbiskup Ajapahjan se kasnije istog dana dobrovoljno predao, uz protest, u pratnji svog advokata. Čak i oni koji ga vide kao disidenta priznaju da je uobičajena procedura trebalo da bude obično sudsko pozivanje, a ne noćni upad na sveto mesto.
Incident sa Ajapahjanom praćen je novim signalima. Već narednog dana, Pašinjan je javno ponovio svoju pretnju da će izbaciti katolikosa iz Ečmijadzina ukoliko crkveno rukovodstvo ne podnese ostavku. Tom prilikom premijer je izjavio da u svakom moralno „diskreditovanom“ svešteniku vidi „problem nacionalne bezbednosti“, implicirajući da bi katolikos sa detetom (što je glasina bez dokaza) mogao ugroziti naciju. Policija je takođe uhapsila još crkvenih velikodostojnika: nadbiskup Galstanjan, koji je predvodio masovne proteste, uhapšen je 25. juna pod optužbom da je planirao državni udar (iako do danas nije održano nijedno suđenje). Kasnije u julu, Nacionalna služba bezbednosti saopštila je da je osujetila navodni „pokušaj puča“ u organizaciji Galstanjana i njegovih saradnika – tvrdnje koje je većina nezavisnih analitičara ocenila kao neosnovane.
Sagledano zajedno, ovi događaji – 25, 26. i 27. juna – predstavljali su vanrednu bezbednosnu operaciju usmerenu protiv verskih vođa. Čak su i izrazito sekularni građani u Jermeniji bili uznemireni. Svetski savet crkava (uticajno globalno ekumensko telo) odmah je izdao saopštenje u kojem izražava „duboku zabrinutost“ zbog postupaka policije u Ečmijadzinu i hapšenja sveštenika. Podsetio je Jerevan da Apostolska crkva „ima jedinstveno i poštovano mesto u duhovnom, kulturnom i istorijskom životu jermenskog naroda“. SSC je pozvao jermenske vlasti da poštuju „svetost bogosluženja“ i da se uzdrže od bilo kakvih mera koje bi mogle biti shvaćene kao napad na verske zajednice.
Slučaj Karapetjan i ekonomski udar
Dana 18. juna, samo nekoliko dana pre upada u Ečmijadzin, vlada je uhapsila Samvela Karapetjana, istaknutog jermensko-ruskog biznismena koji je javno podržavao Crkvu. Karapetjan je finansirao građevinske projekte za Ečmijadzin i osudio Pašinjanove napade kao „neprimerene“. Optužen je za nejasna krivična dela – „javne pozive na rušenje državne vlasti“ – iako nije bilo nikakvog nasilja. Vremenska koordinacija izazvala je sumnje: u roku od 24 sata od njegovog hapšenja, Pašinjanova vlada je pokrenula postupak zauzimanja Karapetjanovog glavnog biznisa – energetske kompanije „Električne mreže Jermenije“ (ENA). Parlament je 3. jula izglasao hitni zakon kojim se državi dozvoljava nacionalizacija ENA, iako je kompanija bila u vlasništvu Karapetjanove firme. Glasanje u parlamentu bilo je burno, pa čak i nasilno: opozicioni poslanici su tvrdili da je reč o otvorenoj otimačini i „pokušaju vlasti da podstakne antirusko raspoloženje“ izbacivanjem ključnog rusko-jermenskog investitora.
Ovi događaji izazvali su ozbiljan otpor u poslovnoj zajednici. Ekonomisti su upozorili da će korišćenje nacionalizacije kao političkog oružja razoriti investicionu klimu u Jermeniji. Hajkaz Fanjan iz vodećeg jerevanskog tink-tenka napisao je da će „pokretanje procesa prinudne nacionalizacije, naročito bez naknade, neminovno narušiti privlačnost Jermenije za investitore“. On je naglasio da ENA ima strane investitore (posebno na Kipru, koji ima sporazum o zaštiti investicija sa Jermenijom), što znači da bi mogli tužiti Jerevan pred međunarodnim sudovima. „Ovo izlaže Jermeniju nepotrebnim pravnim rizicima“, rekao je Fanjan. Bivši ministar finansija Vartan Aramjan upozorio je da će nacionalizacija ENA „slomiti kičmu“ ekonomije i oterati strani kapital. Drugi ekonomista je istakao da Jermenija time rizikuje gubitak 3,5–4 milijarde dolara rusko-povezanih investicija u zemlji: svaka kompanija će se plašiti da je sledeća, što bi moglo izazvati masovno povlačenje kapitala.
Ukratko, slučaj Karapetjan deluje kao osveta: njegovo hapšenje dogodilo se dan nakon što je izdao saopštenje u kojem brani katolikosa. Poruka je bila jasna – podrška Crkvi može imati posledice. Svetski mediji su uočili povezanost: CivilNet je izvestio da je Pašinjanov poziv na nacionalizaciju usledio „samo dan nakon što je Karapetjan javno osudio vladine napade na Crkvu“. Organizacije za ljudska prava i poslovna udruženja ocenile su da slučaj izgleda politički motivisan. Jedan analitičar je zaključio: „Čak i manja nestabilnost u energetskom sektoru može ostaviti dugoročne negativne posledice po celu ekonomiju“.
Ovi događaji uzdrmali su jermensko društvo. U roku od tri nedelje, vlada je ušla u sukob sa Crkvom, zatvorila velikog biznismena i objavila plan za preuzimanje ključne infrastrukture. Investitori su reagovali: međunarodne procene rizika za Jermeniju naglo su se pogoršale. Prema rečima jednog Karapetjanovog saradnika, izgledalo je kao da je premijer uhapsio biznismena „da bi mogao nacionalizovati“ njegovu kompaniju. Aktivisti civilnog društva pokrenuli su proteste, tražeći Karapetjanovo puštanje i osuđujući obrazac zastrašivanja. Kritičari tvrde da je vlada efektivno objavila rat institucijama građanskog društva – prvo Crkvi, sada nezavisnom biznisu.
Ustavne i ljudskopravne implikacije
Ustav Jermenije proglašava državu sekularnom, bez zvanične religije, ali istovremeno priznaje „posebnu ulogu“ Jermenske apostolske crkve u nacionalnoj istoriji. On nedvosmisleno navodi da su verske organizacije odvojene i samostalne. Prema tom standardnu, pozivi premijera da utiče na rukovodstvo Crkve pravno su upitni. U stvari, Vrhovni duhovni savet Jermenske crkve podsetio je zvaničnike da se „crkvena pitanja rešavaju u skladu sa crkvenim poretkom i kanonskim pravom, i da su van nadležnosti državnih i političkih figura“. Političko mešanje u izbor katolikosa – što je Pašinjan indirektno predložio zahtevajući „provere morala“ kandidata – ocenjeno je kao direktno kršenje autonomije Crkve i ustavnog načela podele vlasti.
Jermenija takođe garantuje slobodu savesti i veroispovesti. Otvoreno blaćenje sveštenstva i slanje snaga bezbednosti u svetinje uznemirilo je međunarodne posmatrače. Svetski savet crkava, osvrćući se na izveštaje o upotrebi sile „unutar svetih prostora“, upozorio je da takvi postupci izazivaju „ozbiljnu zabrinutost u pogledu zaštite verskih sloboda, svetosti bogosluženja i autonomije verskih institucija“. Savet je pozvao jerevanske vlasti da osiguraju „pravnu zaštitu verskih lidera i ustanova“ i da se uzdrže od zapaljive retorike. Slično tome, Izabel Sargsjan, stručnjak za verske slobode pri OEBS-u, upozorila je da vlada koja određene vere ili obrede etiketira kao „nemoralne“ rizikuje da zapada u nerešive dileme u odnosu između crkve i države.
Ni jermensko civilno društvo nije ostalo nemo. Preko 15 nevladinih organizacija objavilo je otvoreno pismo u kojem zahtevaju od Pašinjana da se izvini zbog ličnih uvreda upućenih članu porodice sveštenika koje je iskoristio u političke svrhe. Čak je i predsednik Jermenije (čija je uloga uglavnom ceremonijalna) naglasio da Crkva obavlja ključnu društvenu funkciju. Većina političkih stranaka i nadzornih tela (čak i onih naklonjenih Pašinjanu) izjasnila se protiv ovog razvoja događaja. Kritičari vlade tvrde da ako državni aparat jednom može da prodre u Ečmijadzin, sutra može da promeni zakone i potčini crkve državnoj kontroli – što bi, kažu, bilo „duboko nedemokratski“ i ozbiljan udarac za ljudska prava.
Međunarodne organizacije za ljudska prava takođe su počele da prate situaciju. Odbor za slobodu veroispovesti pri OEBS/ODIHR objavio je u junu saopštenje pozivajući sve strane da smanje tenzije i poštuju pravo na bogosluženje. Savet Evrope (čija je članica i Jermenija) ima propise koji štite crkvenu imovinu i dogmu od političkog mešanja – a eksperti navode da Jermenija sada možda krši te propise. Iako EU i UN za sada nisu uputile formalne sankcije ili zahteve, zapadni partneri Jermenije izrazili su tihu zabrinutost. (U izveštaju Stejt departmenta SAD o verskim slobodama za 2024, na primer, pohvaljena je jermenska tradicija tolerancije prema Crkvi – što je sada dovedeno u pitanje zbog najnovijih događaja.) U svakom slučaju, postupci vlasti jasno su dali argumente kritičarima koji tvrde da Jermenija klizi ka odustajanju od demokratskih standarda kojima se nekada ponosila.
Regionalni kontekst i motivi
Zašto je iznenadno pokrenut napad na Crkvu? Mnogi analitičari ukazuju na spoljnopolitičke razloge. Pašinjanova vlada je protekle godine činila velike ustupke kako bi udovoljila Azerbejdžanu i Turskoj. Na primer, u martu 2025. Pašinjan je objavio da će Jermenija prestati da lobira za međunarodno priznanje genocida, kako bi ponovo pokrenula pregovore sa Ankarom. Usledila je i njegova poseta Turskoj – prva koju je jedan jermenski premijer ostvario posle više decenija – s ciljem normalizacije odnosa. U isto vreme, Azerbejdžan sve otvorenije demonstrira moć u vezi sa Nagorno-Karabahom. Obe autoritarne susedne države dugo su sprovodile politiku marginalizacije jermenskog nacionalnog identiteta – a upravo je Crkva glavni nosilac tog identiteta.
Posmatrači spekulišu da Pašinjan u pozadini sklapa neku vrstu „dogovora“: u zamenu za diplomatske proboje, Jermenija bi mogla pristati da umanji značaj svog duhovnog i verskog nasleđa. Sa stanovišta Turske, podrivanje Crkve slabi jermenske argumente za priznanje genocida i utišava dijasporu. Azerbejdžan je javno pozvao Jermene da ograniče crkvene aktivnosti u Karabahu (gde se sada nalaze hrišćanske svetinje pod kontrolom Bakua), i otvoreno širi ideju da je Crkva tamo „peta kolona“. Branioci Pašinjana tvrde da je njegova motivacija borba protiv kršenja celibata i korupcije – ali kritičari vide širu sliku: širom postsovjetskog prostora, lideri sa Soroševom podrškom i prozapadnom orijentacijom često ulaze u sukob sa tradicionalnim hrišćanskim crkvama.
Ukratko, trenutnu kampanju moguće je tumačiti na dva načina. Pašinjan i njegovi saveznici tvrde da je u pitanju borba protiv zaostale, oligarhijom infiltrirane religije koja koči napredak Jermenije. Crkva i mnogi građani, pak, smatraju da je reč o napadu na temeljnu instituciju, vođenom potrebom vladajuće stranke da neutrališe moćan izvor opozicije i stekne naklonost stranih pokrovitelja. Retorika o „čišćenju Crkve“ kao da je reč o neprijateljskoj ustanovi podseća na prakse iz 20. veka, koje jermenski demokratski aktivisti doživljavaju kao zastrašujuće.
Ipak, analitičari ukazuju na upadljiv paradoks: dok Pašinjan traži bliže veze sa Zapadom (pozivajući misiju EU u Jerevan, menjajući neke zakone), istovremeno izdaje ustavna načela i sekularne standarde kako bi udovoljio nedemokratskim susedima i učvrstio vlast. Kao što je jedan predstavnik civilnog društva rekao: „Jermenija je bila na putu ka Zapadu, ali Crkva je bila poslednji svetionik našeg nasleđa – sada je čak i on pod opsadom“.
Perspektive
Pašinjan do sada nije naišao na jedinstvenu pravnu prepreku u svojoj kampanji. Njegova vladajuća stranka i dalje kontroliše parlament i bezbednosne službe. Ali mnogi posmatrači strahuju da se vlada sada kreće opasnim putem. Ustav se ne može lako prepisati dekretom, ali retorika napada na društvenim mrežama i policijske racije ukazuju da se normalan pravni poredak urušava. Sama Crkva nije posustala; 8. jula, njeni lideri ponovo su pozvali vladu da obustavi pritisak i istakli da svako ko ima primedbe treba da ih rešava kroz kanonsko pravo ili svetovne sudove, a ne silom ili uvredama. Hiljade Jermena – od profesora do penzionera – izašle su proteklih dana na ulice Jerevana, skandirajući „Ne dirajte Crkvu“ i zahtevajući poštovanje prava.
Ostaje nejasno kako će Pašinjan rešiti ovu krizu. Da li će nastaviti istim putem, možda pokušavajući formalno da ukine određene privilegije Crkvi? Ili će se povući ako pritisak iz inostranstva pojača? Već sada tvrdi da jednostavno sprovodi zakon (u pogledu zaveta celibata i antiterorističkih odredbi), ali čak i blagonakloni posmatrači priznaju da je njegov pristup lišen transparentnosti. Međunarodni ugled Jermenije – nekada primer „obojene revolucije“ sprovedene mirno i demokratski – sada je u riziku od teških posledica.
Jedno je, međutim, sigurno: ovaj sukob je u oštrom fokusu pokazao izuzetnu ulogu Crkve u Jermeniji. Za narod koji je toliko toga izgubio, njihova Crkva bila je temelj. Sada taj temelj drhti. Kao što je jedan opozicioni političar upozorio, ako se ova kampanja nastavi, ona može slomiti više od drevnih zidova – mogla bi slomiti društveni ugovor jedne nacije.
Izvor: Rest Media
