Izvor: Politika, 28.Jul.2013, 14:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Divlji ambasadori

Raznolikost jednog od najpoznatijih zoo-vrtova na svetu, vašingtonskog „Smitsonijana”, održava institut kome

Od na­šeg stal­nog do­pi­sni­ka

Va­šing­ton – Jed­na od atrak­ci­ja ame­rič­ke pre­sto­ni­ce sva­ka­ko je i nje­gov zoo-vrt, ko­ji je deo „Smit­so­ni­jan in­sti­tu­ci­je”, naj­ve­ćeg mu­zej­skog kom­plek­sa sve­ta, či­ji je za­čet­nik, pa­ra­dok­sal­no, u pr­voj po­lo­vi­ni 19. ve­ka bio je­dan Bri­ta­nac >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ko­ji ni­kad ni­je stu­pio na tle SAD.

Pod kro­vom „Smit­so­ni­ja­na” da­nas je 19 mu­ze­ja, de­vet is­tra­ži­vač­kih cen­ta­ra i po­me­nu­ti zoo-vrt sme­šten na obo­du naj­ve­ćeg pre­sto­nič­kog par­ka, sa­mo na ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od sim­bo­la ame­rič­ke po­li­tič­ke mo­ći, Be­le ku­će i Kon­gre­sa.

Po­re­đe­nja ra­di, be­o­grad­ski zoo-vrt je na sa­mo se­dam hek­ta­ra, dok se ovaj (osno­van 1889) pro­sti­re na čak 69 i ima oko 2.000 sta­nov­ni­ka ko­ji su „di­vlji am­ba­sa­do­ri” 400 vr­sta. Po­red to­ga što se, kao što je slu­čaj sa sva­kim „Smit­so­ni­jan” mu­ze­jom, ne pla­ća ula­zni­ca, dva zoo-vr­ta raz­li­ku­ju se i po to­me što va­šing­ton­ski (ko­ji je i „na­ci­o­nal­ni”) ima i svoj dru­gih deo ko­ji ni­je na­me­njen po­se­ti­o­ci­ma.

On se na­la­zi na oko 110 ki­lo­me­ta­ra za­pad­no, u ne­ve­li­kom gra­du Front Ro­jal, dr­ža­va Vir­dži­ni­ja. Ra­do­zna­li će i ta­mo do­du­še bi­ti do­bro­do­šli go­sti, kao što je to ne­dav­no bio slu­čaj sa gru­pom stra­nih no­vi­na­ra či­ji je do­la­zak or­ga­ni­zo­vao Cen­tar za stra­nu štam­pu pri Stejt de­part­men­tu, ali glav­na svr­ha mu ni­je po­ka­zi­va­nje ži­vo­ti­nja – već su­štin­ska bri­ga o nji­ma.

„Zoo-vr­to­vi su evo­lu­i­ra­li od me­na­že­ri­ja, pre­ko zoo-par­ko­va do cen­ta­ra za kon­zer­va­ci­ju ži­vo­tinj­skih vr­sta”, ob­ja­snio nam je od­mah na po­čet­ku dr Sti­ven Mon­fort, di­rek­tor ovog cen­tra či­ji je zva­ni­čan na­ziv „Smit­so­ni­jan in­sti­tut za kon­zer­va­tor­sku bi­o­lo­gi­ju”.

Ov­de je na mno­go ve­ćem pro­sto­ru – 1.300 hek­ta­ra – mno­go ma­nje ži­vo­ti­nja (i pti­ca): sa­mo oko 400 pred­stav­ni­ka 25 vr­sta, ali o nji­ma bri­ne, ili bo­lje re­ći pro­u­ča­va ih, oko 220 za­po­sle­nih, me­đu ko­ji­ma je 50 dok­to­ra na­u­ka či­je su spe­ci­jal­no­sti zo­o­lo­gi­ja, eko­lo­gi­ja, ge­ne­ti­ka, re­pro­duk­tiv­na psi­ho­lo­gi­ja, šu­mar­stvo...

Mi­si­ja ovog, re­klo bi se, „su­per­zoo-vr­ta” je dru­ga­či­ja od ono­ga u cen­tru glav­nog gra­da kroz ko­ji go­di­šnje pro­đe dva mi­li­o­na po­se­ti­la­ca: da uz po­moć na­u­ke (i bu­dže­ta od 14,7 mi­li­o­na do­la­ra) za­u­sta­vi, ili bar uspo­ri gu­bi­tak bi­o­di­ver­zi­te­ta, ili jed­no­stav­ni­je re­če­no, ra­pi­dan ne­sta­nak po­je­di­nih vr­sta.

„Da­nas je ugro­že­na pe­ti­na vr­sta na pla­ne­ti”, iz­neo je dr Mon­fort u pre­zen­ta­ci­ji uz po­moć kom­pju­ter­skih slaj­do­va, uz na­po­me­nu da „mi zna­mo ve­o­ma ma­lo o sva­koj”.

Glav­ni pro­blem i za­go­net­ka u zoo-vr­to­vi­ma ši­rom sve­ta, pa i u „Smit­so­ni­ja­nu” je, ka­že, raz­mno­ža­va­nje ži­vo­ti­nja: kod ne­kih je to jed­no­stav­no, a kod ne­kih iz­u­zet­no te­ško. Ono što je na­u­če­no iz eks­pe­ri­me­na­ta sa do­ma­ćim ži­vo­ti­nja­ma i na ne­ko­li­ko di­vljih vr­sta, ne va­ži za osta­le: kad su jed­nom iz­me­šte­ne iz svo­jih pri­rod­nih sta­ni­šta, nji­ho­ve re­pro­duk­tiv­ne na­vi­ke jed­no­stav­no ne­sta­ju. A sem to­ga, ni­je­dan zoo-vrt ne uspe­va da odr­ži ge­net­sku struk­tu­ru ži­vo­ti­nja ko­je ima.

Ovaj kom­pleks je za­to spe­ci­jal­na is­tra­ži­vač­ki cen­tar gde se ta zna­nja, ko­li­ko god je mo­gu­će, pro­ši­ru­ju. U to smo se uve­ri­li po­se­tiv­ši la­bo­ra­to­ri­ju gde smo upo­zna­li jed­nog Nem­ca ko­ji odav­de pra­ti kre­ta­nje slo­no­va u Bur­mi, Ko­lum­bij­ca ko­ji pro­u­ča­va mi­gra­tor­ne vr­ste i Mon­gol­ca ko­ji se ba­vi di­vljim ko­nji­ma ko­ji su iz bes­kraj­nih ste­pa nje­go­ve ze­mlje pot­pu­no ne­sta­li.

„Svet se me­nja, po­ku­ša­va­mo da shva­ti­mo ko­li­ko je eko­lo­ški si­stem na­še pla­ne­te kom­plek­san i di­na­mi­čan”, ob­ja­šnja­va dr Mon­fort. „Gu­bi­tak pri­rod­nih sta­ni­šta je naj­ve­ća pret­nja, jer lju­di­ma tre­ba sve vi­še pro­sto­ra, što do­vo­di do sve če­šćih su­ko­ba sa ži­vo­ti­nja­ma. Mi na­sto­ji­mo da pro­na­đe­mo na­čin da se taj su­kob ko­li­ko god je mo­gu­će kon­tro­li­še u obo­stra­nom in­te­re­su.”

Kad smo po­tom kre­nu­li u obi­la­zak ovog zoo-vr­ta, naj­pre smo se za­u­sta­vi­li po­red ogra­đe­nog pro­sto­ra sa 15 pri­me­ra­ka neo­bič­nih ži­vo­ti­nja. Nju­škom i bo­jom kr­zna pod­se­ća­ju na li­si­ce, a po di­men­zi­ja­ma te­la na ve­ćeg psa. A u stva­ri su vu­ko­vi. Po­seb­ni, ta­ko­zva­ni bra­zil­ski.

Pol Ma­ri­ner, či­je je zva­nje „ku­stos” u ovom in­sti­tu­tu, ob­ja­šnja­va da su se ove zve­ri dav­no ge­net­ski uda­lji­le od svo­jih vuč­jih ro­đa­ka, ali da ipak pri­pa­da­ju nji­ho­voj lo­zi. U Bra­zi­lu i okol­nim ze­mlja­ma ima ih oko 23.000, ali su upr­kos to­me ugro­že­ni, pa su ov­de da se na vre­me pri­la­go­de ži­vo­tu „u za­ro­blje­ni­štvu” i ti­me se obez­be­di nji­ho­va ge­net­ska re­zer­va.

„Kad se broj pri­me­ra­ka ne­ke vr­ste sve­de sa­mo na ne­ko­li­ko hi­lja­da, ona je obič­no na bes­po­vrat­nom pu­tu ne­stan­ka”, ob­ja­šnja­va Ma­ri­ner.

Ove cr­ven­ka­ste vu­ko­ve ko­ji ne iz­gle­da­ju mno­go pi­to­mi­je od svo­jih si­vih ro­đa­ka, jed­nog po jed­nog, hra­ni Ma­ri­ne­ro­va ko­le­gi­ni­ca Džin­džer Aj. Na me­ni­ju su bi­li mi­še­vi, ba­na­ne i ja­bu­ke, ko­je im ba­ca pre­ko ogra­de.

„Još na­sto­ji­mo da do­ku­či­mo ko­ja is­hra­na im je naj­a­de­kvat­ni­ja i da od­re­di­mo pra­vu rav­no­te­žu iz­me­đu ži­vo­tinj­skih pro­te­i­na i bilj­ne kom­po­nen­te”, ob­ja­šnja­va nam.

U pri­ro­di, ovi vu­ko­vi su sa­mot­nja­ci, ni­kad ne for­mi­ra­ju čo­po­re. Hra­ne se sit­nim ži­vo­ti­nja­ma i vo­ćem, po­seb­no ja­bu­ka­ma. Ov­de su na svet do­ne­li čak 17 mla­du­na­ca, što se sma­tra ve­li­kim uspe­hom. „Cilj nam je da ih pro­u­či­mo i vra­ti­mo u di­vlji­nu”, ka­že Ma­ri­ner.

Po­tom nam je po­ka­za­no ne­ve­li­ko kr­do ona­ge­ra, per­sij­skih di­vljih ma­ga­ra­ca (ne­što krup­ni­jih od do­ma­ćih), ko­je lju­di ni­su us­pe­li da pri­pi­to­me, a u di­vlji­ni ih je sa­mo još oko dve hi­lja­de. Oti­šli smo za­tim do ogra­đe­nog pro­sto­ra ko­ji je s kra­ja na kraj pre­me­ra­va­la gru­pa ge­par­da, ta­ko­đe ugro­že­na vr­sta (u ce­lom sve­tu ne­ma ih vi­še od 10.000).

Pro­blem sa nji­ma je što se u zoo-vr­to­vi­ma i slič­nim uslo­vi­ma, spa­ru­je sa­mo njih 30 od­sto. Ov­de su me­đu­tim us­pe­li da ot­kri­ju raz­log za to: kad su žen­ke u gru­pi, a ta­ko je uvek u zoo-vr­to­vi­ma, sa­mo ona do­mi­nant­na emi­tu­je hor­mo­ne plod­no­sti pri­kri­va­ju­ći ti­me da su i dru­ge sprem­ne na pa­re­nje.

Po­što u di­vlji­ni sva­ka žen­ka ima svo­ju te­ri­to­ri­ju kroz ko­ju u po­tra­zi za part­ner­kom pro­la­ze muž­ja­ci, i ov­de je pri­me­njen isti prin­cip: za njih je odvo­jen pro­stor ne­što ve­ći od če­ti­ri hek­ta­ra, pri če­mu je sva­ka do­bi­la svo­ju (ogra­đe­nu) te­ri­to­ri­ju. Re­zul­tat je bio po­vod za ve­li­ku ra­dost: če­ti­ri pri­no­ve.

Naj­za­ni­mlji­vi­ja i do­ne­kle bi­zar­na pri­ča ko­ju smo ču­li bi­la je lju­bav­na isto­ri­ja jed­ne ždra­li­ce. Reč je o ve­li­kim pti­ca­ma se­li­ca­ma po­zna­tim po to­me što muž­jak i žen­ka us­po­sta­vlja­ju traj­no part­ner­stvo, ali i po svom „svad­be­nom ple­su” uoči sva­kog pa­re­nja.

Jed­na od tih pti­ca ov­de je za svog part­ne­ra oda­bra­la – svog ču­va­ra Kri­sa Kro­va. Po­re­me­ćaj u nje­nim in­stink­ti­ma iza­zva­la je po svoj pri­li­ci či­nje­ni­ca da je od­ra­sta­la me­đu lju­di­ma, ume­sto sa dru­gim ždra­lo­vi­ma. Da­li su joj ime „Vol­nat” (orah).

Vol­nat do svo­je 24 go­di­ne ni­je ima­la sop­stve­ne ždra­li­će, a on­da je svoj ri­tu­al pa­re­nja za­po­če­la pred no­vim ču­va­rem. Nor­mal­no, ka­da vr­še ve­štač­ku oplod­nju, ču­va­ri pti­cu mo­ra­ju da ob­u­zda­ju i to ura­de pri­sil­no. Ova je me­đu­tim Kri­su Kro­vu mir­no do­zvo­li­la da ve­te­ri­nar­sku pro­ce­du­ru oba­vlja kad god za to do­đe vre­me. Re­zul­tat je da je na svet, od 2004, ka­da je do­spe­la ov­de, do­šlo pet nje­nih ždra­li­ća, ko­ji su već ima­li i sop­stve­no po­tom­stvo.

Mi­lan Mi­šić

objavljeno: 28.07.2013.

Nastavak na Politika...