Izvor: Politika, 11.Avg.2015, 08:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Britanska rezolucija nije optuživala sve Srbe
Srpska dijaspora u Švajcarskoj, prema jednoj uzdržanoj proceni, rođacima u domovini godišnje pošalje 300 miliona. Ali, i vlada te zemlje dosad je ovde uložila između 70 i 800 miliona evra i svake godine je u tri najveća investitora u Srbiji. Takođe je jedan od naših najvećih donatora. Prema planu za period od 2014. do 2017. godine, daće ukupno 75 miliona franaka, kaže švajcarski ambasador Žan Danijel Ruh. Prioritet za ulaganja po tom programu su energetska efikasnost, privredni razvoj, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dobro upravljanje i upošljavanje mladih: Švajcarska ima jednu od najnižih stopa nezaposlenosti mladih zahvaljujući tome što većina njih, kad napuni 16, ne ide u srednju školu, već kao pripravnici stupaju u neku kompaniju da se uče poslu.
„Premijer Vučić nas je zamolio za pomoć u razvijanju sistema u Srbiji koji bi ličio na naš sistem pripravništva. To će biti teško jer imamo različit mentalni sklop i obrazovni sistem”, kaže ambasador Ruh.
Nezaposlenost u Srbiji istrajava ne samo zbog obrazovnog sistema nego i zbog poslovnog okruženja. Jednom ste izneli neke probleme s kojima se ovde susreću investitori: složene procedure, korupcija, manjkava vladavina prava. Da li su poslednje reforme dovele do napretka?
Vlada je promenila zakone o radu i stečaju, što su dugo tražili savet stranih investitora i zajednica ulagača iz inostranstva. Ne vidim veliki napredak u pravnoj sigurnosti. Često se švajcarske kompanije u Srbiji suočavaju s ugovorima koji se ne poštuju. Ponekad sudovi donesu odluku u njihovu korist, ali ih niži nivoi administracije ne sprovode. Kao da postoji država unutar države u nižim i srednjim nivoima administracije, koji žele da nastave po starom.
Srbija i Švajcarska su sačinile zajednički akcioni plan za predsedavanje OEBS-u, koje je naša zemlja ove godine preuzela od vaše. Sprovodi li Srbija agendu oko koje se dogovorila s Švajcarskom?
Taj plan je napravljen 2013. godine, pre ukrajinske krize. Ona je skrenula mnogo energije oba predsedništva, ali Srbija sprovodi prioritete iz akcionog plana. Nedavno je u Beogradu održan sastanak o slobodi izražavanja, u septembru je sastanak o sprečavanju radikalizacije mladih, do kraja godine konferencija o pretnjama na internetu...
Smatrate da male zemlje mogu biti most između Evrope i Rusije. Takav je bio plan i Ivice Dačića kada je preuzimao predsedavanje OEBS-u. Da li nam taj plan polazi za rukom?
Koliko je uspevao i nama. Kad se nosite sa situacijom teškom poput one u Ukrajini, sporazum može uspeti jedino ako se oko njega saglase glavni igrači.
Verujete da zemlje ne bi trebalo da moraju birati između Brisela i Moskve. Čini se da je mnogima u Evropi, sudeći po njihovim reakcijama, delovalo da Srbija bira stranu kada je od Rusije zatražila da uloži veto na britansku rezoluciju o Srebrenici.
Pitam se da li ste uopšte morali da to tražite ili bi Rusi svejedno podneli veto. Dok sam radio za Međunarodni krivični sud u Hagu, bio sam uključen u istrage i procese protiv nekih od ljudi odgovornih za Srebrenicu. Što se mene tiče, ako su Hag i Međunarodni sud pravde odlučili da se u Srebrenici odigrao genocid, najviši sudovi na svetu su pravno kvalifikovali taj slučaj i na tome se priča završava. Nisam siguran treba li nam o tome i rezolucija Saveta bezbednosti, koji je političko telo. Ono što je važno jesu žrtve i možda je to bila izvorna namera britanske vlade – da njima uputi znak saosećanja. Ta rezolucija je bila pažljivo sročena, naročito u jednom aspektu o kojem se ovde nije mnogo izveštavalo: vrlo jasno je navela da za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti nisu krive nacije, već pojedinci. Po ovdašnjim reakcijama, imam osećaj da su se svi našli uvređeni kao da su optuženi za kolektivnu odgovornosti. Nije tako.
Da bismo postigli pomirenje u regionu, da li je nužno da se saglasimo oko definicije zločina, na primer onih u Srebrenici ili „Oluji”?
Sud u Hagu je definisao izlaznu strategiju još 2003. godine i sada završava svoj zadatak. Za budućnost ovog regiona i pomirenje, trebalo bi da razmišljate o izlaznim strategijama nacionalnih tužilaštava za procesuiranje zločina počinjenih devedesetih godina. Drugi aspekt je obrazovanje. Često u ovom regionu čujem, naročito od mlađih ljudi, reprodukciju predrasuda o drugim nacijama, stereotipa koji su zavladali u devedesetima. Ljudi nisu naučili istinu ili ih nisu ni obrazovali o njoj kako treba. Pravne kvalifikacije činjenica za mene su manje važne. Ako pročitate o onome šta se dogodilo u Srebrenici, Kravici, tokom „Oluje”, na Kosovu, to je dovoljno da razumete da su se užasne stvari desile na svim stranama i da vas navede da poštujete patnje svih žrtava.
Kao da protivrečite Vučiću, koji kaže da prvi put većina Srba priznaje da su i njihovi sunarodnici počinili zločine u devedesetima?
Većina ljudi shvata da su Srbi činili zločine i da su bili njihove žrtve. Ali, stereotipi o, recimo, Albancima, kao i njihovi stereotipi o Srbima, istrajavaju i o tome treba više i bolje govoriti kroz obrazovni sistem.
Bili ste politički savetnik Karli del Ponte dok je bila glavni tužilac u Hagu. Da li biste tužilaštvu, da ste ga tada još savetovali, predložili da postupi drugačije od onoga kako se ponelo u vezi s uslovnim puštanjem Vojislava Šešelja na slobodu?
U ono vreme, a nisam siguran da je danas drugačije, tužilaštvu je, da bi se saglasilo s uslovnim puštanjem, ključno bilo da osumnjičeni ne može dobiti odgovarajuću medicinsku negu u Hagu. Holandija ima sofisticiran bolnički sistem i izvrsne lekare, tako da smo se protivili u svim slučajevima kada se tražilo mišljenje o uslovnom otpustu. To što tribunal danas pušta Šešelja, da bi ga sutra tražio natrag, ljudima je teško da shvate. Sve se može razumeti ako pogledate procedure tribunala. Na jednoj strani su sudije, na drugoj tužioci i odbrana. To se dešava u pravnim sistemima. Meni je to bilo razumljivo, ali ne bih rekao da je bilo pametno doneti tako kontradiktorne odluke. Da li je bilo politički uputno? Pa, reč je o pravnicima koji treba da pruže pravdu, ne o političarima.
