Izvor: Politika, 31.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bitka za Afriku
U ekonomskoj saradnji sa Crnim kontinentom Kina pretekla Britaniju i našla se iza SAD i Francuske, ali uživa veći politički ugled nego ijedna zapadna sila
Kina je – prema uvidu kineskih stručnjaka za svetsku trgovinu – u ekonomskoj saradnji sa zemljama Afrike pretekla Veliku Britaniju i našla se na trećem mestu među važnim afričkim partnerima, iza SAD i Francuske. Ovi stručnjaci istovremeno procenjuju da je ona u poslednjih pet godina na Crnom kontinentu stekla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << politički ugled kakav nema nijedna zapadna sila – najpre zahvaljujući odsustvu kolonijalnog nasleđa, a potom, još više, svojim reformama, "tržišnom duhu" saradnje bez političkog uslovljavanja i carinskim povlasticama koje je dala afričkim zemljama u izvozu robe na kinesko tržište.
Kineska trgovina sa Afrikom dosegla je prošle godine vrednost od oko 40 milijardi dolara. Obim razmene je za poslednjih pet godina rastao po stopi od 55 odsto godišnje, brže nego i sa ijednim drugim regionom u svetu, što je Kini i omogućilo da postane treći po značaju ekonomski partner Afrike. Prema oceni Song Čijonga, direktora Instituta za afro-azijske studije u Pekingu, "nijedna promena od okončanja dekolonizacije nije u Africi bila tako iznenadna kao ova".
Kina u Afriku izvozi uglavnom industrijske proizvode, a uvozi naftu, gas, sirovine i mnogo šta od onoga što afričke zemlje mogu na strani da prodaju. Afrika u ovoj razmeni čak ima suficit od 2,38 milijarde, zahvaljujući carinskim olakšicama: od prošle godine Kina ne oporezuje uvoz oko 190 proizvoda iz tridesetak najsiromašnijih afričkih zemalja.
Bela knjiga o Crnom kontinentu
Da se Kina strateški usmerila na Afriku, svesna da je tamo čekaju ljute bitke sa zapadnim kompanijama koje nastoje da održe monopol nad afričkim resursima i na afričkom tržištu, posebno je vidljivo po ponašanju kineske diplomatije ove godine, kada se obeležava 50-godišnjica od uspostavljanja diplomatskih odnosa sa prvom zemljom iz Afrike. (Bio je to Egipat, uoči nacionalizacije Sueckog kanala, u julu 1956.)
Najpre je, u januaru ove godine, Ministarstvo spoljnih poslova objavilo "Belu knjigu" o strategiji Kine u Africi. U tom dokumentu se ističe da će Kina "razvijati novi tip strateškog partnerstva sa Afrikom, čija su obeležja politička jednakost i uzajamno poverenje, ekonomska saradnja na obostranu korist, kulturna razmena i saradnja u oblasti bezbednosti".
Potom je, u aprilu, predsednik Hu Đintao posetio tri zemlje Afrike – Maroko, Nigeriju i Keniju – a dva meseca kasnije turneja premijera Ven Đijabaoa obuhvatila je čak sedam zemalja: Egipat, Ganu, Kongo, Angolu, Južnu Afriku, Tanzaniju i Ugandu. Većina ovih zemalja je bogata naftom ili retkim metalima. Sem Nigerije, nijedna nije u OPEK-u, pa cenu nafte može da odredi na osnovu sporazuma sa partnerom.
Sklopljeno je više dugoročnih sporazuma, među kojima su najznačajnija dva: o kineskim investicijama od četiri milijarde dolara u infrastrukturu u Nigeriji, gde inače 95 odsto proizvodnje nafte kontrolišu američke kompanije, i o ulogu od tri milijarde dolara u naftonosna polja i infrastrukturu Angole. U toku ovih poseta moglo je i da se ustanovi da afrička nafta već čini 28 odsto ukupnog kineskog uvoza tog energenta, što omogućava Kini da manje zavisi od resursa na Bliskom istoku. Afričkim zemljama, pak, ovi aranžmani pomažu da smanje zavisnost od zapadnih petrolejskih kompanija.
Optužbe za kolonijalizam
U zapadnoj štampi posle toga pojavili su se tekstovi u kojima se Kina kvalifikuje kao "nova kolonijalna sila" u Africi. Peking je odlučno odbacio ove optužbe, podsetivši da Kina na svojoj koži bolje od Zapada zna šta je kolonijalizam. Ona zato ne promoviše saradnju između bogatih i siromašnih, u kojoj siromašni uvek izvlače deblji kraj, nego ravnopravnu saradnju jug-jug, što je kineski doprinos globalizaciji.
Afrika je kontinent sa najviše zemalja u razvoju, a Kina je najveća zemlja u razvoju. Ona je i jedina zemlja u razvoju koja je stalna članica Saveta bezbednosti, pa je prirodno – kako su govorili Afrikanci kineskim zvaničnicima – što afričke zemlje vide u njoj silu koja najbolje razume njihove interese.
Zanimljivo je da Kina u odnosima sa Afrikom može da se pozove na tradiciju još iz vremena Mao Cedunga i Džou Enlaja, a da istovremeno sprovodi novu politiku. Njena politika u Africi bila je nekad radikalna, usmerena na stvaranje revolucionarnog jedinstva "trećeg sveta" u borbi protiv "kolonijalizma, imperijalizma i hegemonizma". Radikalizma više nema, ali je u ostala solidarnost u suprotstavljanju hegemonizmu i politici sile u međunarodnim odnosima. Ne umanjuje se ni značaj onoga što je nekad urađeno: Kina je realizovala preko 900 privrednih projekata širom Afrike. Šest godina je deset hiljada kineskih stručnjaka gradilo železničku prugu od Tanzanije do Zambije. Njih šezdeset je poginulo u toku izgradnje. A ta pruga je i danas jedna od najvažnijih saobraćajnica u Africi.
Kinezi, međutim, podsećaju i na to šta oni za poslednjih pola veka duguju Africi. Kini je, kaže komentator "Ženmin žibaoa", Afrika bila i ostala potrebna za podršku oko niza pitanja – Tajvana, Tibeta, ljudskih prava, ulaska u STO, izbora Pekinga za Olimpijadu 2008. i Šangaja za Svetsku izložbu 2010, reforme UN, izjašnjavanja o ratu i miru.
U Africi postoji interesovanje i za kineske reforme. Ovih dana je otkriveno da se u poslednjih pet godina oko deset hiljada državnih činovnika iz afričkih zemalja obučavalo u Kini za privredne reforme.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 31.07.2006.]
