Izvor: Politika, 04.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Argument protiv nezavisnosti
Kosovski marš ka nezavisnosti se ubrzava, a vođe kosovskih Albanaca Hašim Tači i Agim Čeku prete da bi svakog trenutka mogli da proglase nezavisnost. Nema sumnje da će Srbija to odbaciti, uz podršku Putinove Rusije.
Izgleda da veći deo sveta smatra da je Srbija kriva zbog uloge koju je igrala u balkanskim ratovima devedesetih godina i da bi se sa tim priča završila. Ali ni stanovište Srbije nije bez vrednosti, a mnoge druge zemlje koje imaju teritorijalno koncentrisane nacionalne manjine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imaju razloga da strepe od presedana koji bi možda nastao priznavanjem nezavisnog Kosova.
Kao prvo, Kosovo je istorijsko srce i verska duša Srbije. O tome svedoče na stotine srpskih pravoslavnih crkava, manastira i svetih mesta na Kosovu.
Osim toga, demografska transformacija Kosova poslednjih sto godina, kada su Albanci brojno prestigli lokalno srpsko stanovništvo, delimično je posledica dolaska Albanaca iz Albanije – decenijama politički i ekonomski "izgubljenog slučaja" zahvaljujući hermetičnom komunizmu Envera Hodže. Istovremeno, veliki broj Srba je napustio Kosovo pre i posle intervencije NATO-a 1999, bilo da su pobegli od albanskog nasilja bilo da su krenuli za boljim uslovima u matičnoj Srbiji.
Pravo koje Srbija polaže na Kosovo daleko je jače od ruskih pretenzija prema Čečeniji, kineskih prema Sinđangu, indijskih prema Kašmiru (što Pakistan i dalje osporava) i filipinskih prema ostrvu Mindanao. Sve su ovo provincije sa većinskim muslimanskim stanovništvom koje su deo veće nemuslimanske države.
No, Rusija, Kina i Indija su velike zemlje i neće tolerisati bilo kakvo otcepljenje svojih teritorija. Zato i nema ozbiljnih međunarodnih pokušaja da se na to prisile. Filipini su praktično izgubili kontrolu nad Mindanaom, baš kao što je Srbija izgubila kontrolu nad Kosovom, a opet niko nije priznao jednostrano proglašenu nezavisnost Mindanaoa. Zašto onda prihvatiti kosovsko proglašenje?
Nisu samo Rusija, Kina i Indija zemlje koje se protive nezavisnom Kosovu. Protiv je i Nigerija, sa većinskim muslimanskim stanovništvom, koja i dalje obuhvata Bijafru, gde je šezdesetih godina besneo krvavi rat protiv katoličkog plemena Ibo. Muslimanska Indonezija je izgubila katolički Istočni Timor kroz političku intervenciju Zapada, ali je njeno pravo na ovu teritoriju bilo slabašno s obzirom da ju je zauzela samo nekoliko decenija ranije.
Opšta podrška nezavisnosti Kosova ne postoji ni u Evropi, gde Katalonija i Baskija teže da se otcepe od Španije, neki u Flandriji priželjkuju raspad Belgije, a vladajuća Škotska nacionalna partija bi volela da se Škotska jednog dana odvoji od Britanije.
Obični Srbi vide da postoje očigledni dvostruki standardi međunarodne zajednice. Teritorijalni integritet i suverenitet Hrvatske i Bosne nametnut je tokom devedesetih bez obzira što su Srbi u Hrvatskoj proglasili "Republiku Krajinu", a ovi u Bosni "Republiku Srpsku". Zašto Kosovo ima drugačiji tretman?
Danas u Srbiji živi približno 700.000 srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne koji ne mogu ili ne žele da se vrate svojim kućama, računajući tu i praktično sve Srbe iz Hrvatske, osim onih koji su prešli u katoličanstvo da bi postali Hrvati. Istina je da Srbija trenutno ima najveću izbegličku populaciju u Evropi. Ako Kosovo dobije nezavisnost, taj broj će naglo porasti, s obzirom na verovatan egzodus preostalih Srba ukoliko se njihova teritorijalna uporišta – posebno na severu oko Mitrovice – ne pripoje Srbiji.
Šire gledano, dozvola za nezavisno Kosovo biće dokaz da se nasilni secesionizam isplati. U tom slučaju, svet bi trebalo da se pripremi da će se kosovska "strategija" primenjivati na drugim mestima. Prvo, maskirani etnički secesionisti napadaju civile i policiju. Ne znajući gde se krije neprijatelj, snage bezbednosti uzvraćaju nasumice. Kršenje ljudskih prava izaziva proteste i osude u celom svetu, a sledi intervencija i okupacija inostrane vojne sile. U konačnom raspletu, država gubi kontrolu nad svojom pokrajinom, a secesionisti proglašavaju nezavisnost.
Mora se izbeći da Kosovo postane ovakav presedan kako bi se osigurala stabilnost ne samo na Balkanu nego u svim ostalim zemljama koje imaju nezadovoljne manjine. Teritorijalni integritet i suverenitet Srbije moraju se čuvati u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, Helsinškim sporazumom iz 1975. kojim su garantovane granice Evrope i Rezolucijom UN 1244 iz 1999, koja garantuje postojeće granice Srbije.
Bilo je dovoljno razaranja i masovnog stradanja u bivšoj Jugoslaviji. Očuvanje nacionalnog integriteta je univerzalni princip mira koji ne bi trebalo da zaobiđe Srbiju.
Radžu Tomas
Počasni profesor Univerziteta Market i bivši Fulbrajtov profesor na Univerzitetu u Beogradu (2004. i 2005) i na Univerzitetu u Bolonji (2007). Ovaj komentar objavljen je u nekoliko svetskih novina.
[objavljeno: ]
