Izvor: Politika, 18.Feb.2012, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Američke nevolje Antona i Daše
Deci iz Rusije, usvojenoj od strane porodica u SAD, život nije uvek „američki san“
Šesnaestogodišnjem Antonu Batrakovu iz Čuvašije, republike u sastavu Ruske federacije, nikako da krene u životu. Kao štićenika doma za nezbrinutu decu „Jeločka” usvojila ga je jedna porodica iz američke države Misuri. Sve je ukazivalo na to da je budućnost ruskog siročeta obezbeđena. Ali, stvari su krenule neželjenim tokom. U pismu upućenom ovih dana nadležnim socijalnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << radnicima Anton traži da ga – vrate u domovinu.
Nesporazumi između dve najmoćnije svetske sile – Rusije i SAD – kao da dobijaju novu, bizarnu dimenziju. Ovaj put neslaganje nije izazvano geostrateškim ambicijama, gomilanjem naoružanja, nuklearnog i konvencionalnog, poštovanjem ili nepoštovanjem ljudskih i inih prava… Sporna su – deca. Naravno ona iz Rusije, koja dospevaju u porodice izvan najveće zemlje na svetu, bilo putem privatne inicijative, bilo kroz institucionalne kanale.
Kako prenosi ruska internet agencija „Njuzru”, deca koja u okviru pomenute razmene dospevaju u američke porodice, u novoj sredini ne nailaze baš uvek na topao prijem. Anton u svome pismu opisuje kroz kakve muke svakodnevno prolazi: često ga šamaraju, slabo ga hrane, prete da će ga smestiti u ludnicu, a jednom su ga čak pet dana držali u podrumu.
Kako je novinarima izjavio socijalni radnik koji je Antonu obezbedio odlazak u pomenutu porodicu, pismo ga je veoma potreslo. Njegov cilj i cilj njegovih pomoćnika i saradnika bio je da dečaku obezbede uslove za započinjanje boljeg života, i dostojno obrazovanje. I u početku je sve izgledalo upravo tako. Nova porodica se u svakom pogledu trudila da novopridošlom članu obezbedi što udobniju svakodnevicu. Do prvog nesporazuma je došlo kada se ispostavilo da Anton puši i konzumira alkohol. I to od ranog detinjstva.
U momentu, sve se promenilo, atmosfera u porodici postala je nepodnošljiva, krenule su svađe a momak je, kako tvrde njegovi „roditelji” u više navrata pokušao da pobegne od kuće. Upravo to ih je i navelo da ga odvedu kod psihijatra. Odležao je tamo desetak dana da bi lekari konačno priznali da je potpuno zdrav. Potom su usledila još mračnije epizode. Anton je optužen da maltretira drugu decu. Sve je stiglo i do suda koji je odlučio da ga pošalje u popravni dom za maloletnike. I to na punih 10 meseci.
„Ovde je deset puta gore nego u dečijem domu kod kuće”, napisao je svom socijalnom radniku u Rusiji.
Dogovor između Rusije i SAD o saradnji u oblasti zbrinjavanja dece bez porodica potpisali su nadležni diplomatski organi i stupio je na snagu 13. jula prošle godine. U ovom trenutku, međutim, sa ruske strane sve je stalo. Kako se zvanično navodi, zato što je nad novopridošlom decom zabeleženo previše nasilja.
Kap je prelila čašu 3. februara, kada je jedan sud u državi Pensilvaniji bio „neobično blagonaklon” prema izvesnoj Terezi Meknalti, koja se izuzetno grubo odnosila prema usvojenoj devojčici iz Rusije – Daši.
„Bio je to jasan slučaj nasilja u SAD prema jednom ruskom detetu, o kojem je američka diplomatska služba obavestila nadležne u Moskvi tek nakon tri godine. To sve dovodi u sumnju sposobnost američkih socijalnih službi da obezbede efikasnu zaštitu prava i najboljih interesa usvojene dece poreklom iz Rusije”, saopšteno je u ruskoj spoljnopolitičkoj službi.
Naime, trogodišnju Dašu dopremili su 23. februara 2009. u bolnicu sa opekotinama koje su zahvatile 10 procenata njenog tela, kao i drugim povredama po telu i glavi. Ubrzo se ispostavilo da se Meknaltijeva svakodnevno, na razne načine, prosto iživljavala nad detetom. Ipak, kažnjena je sa svega 23 meseca zatvora, sa mogućnošću da na slobodu izađe već posle osam odležanih meseci. Za slične slučajeve, sud u Pensilvaniji, uobičajeno, izriče kaznu od 5 do 10 godina robije.
Predstavnik američkog državnog sekretara Viktorija Nuland tvrdi da se u njenoj zemlji strogo vodi računa o zaštiti dece od svakog oblika nasilja.
„SAD se veoma ozbiljno odnose prema ovom pitanju, i ne jednom smo slali na sud one koji su optuživani za prestupe prema deci. Bez toga mnogima bi i život u dobrim porodicama bio onemogućen. Tokom 2011, u okviru programa međunarodnog usvajanja, u SAD je stiglo oko hiljadu dece iz Rusije. Izdali smo oko 9.000 imigrantskih viza svuda po svetu i smatramo da smo mnogo učinili kako bi jednom broju dece omogućili da svoje najranije životne godine ne provode po domovima”, zaključila je Nulandova, apelujući na Rusiju da skine blokadu sa programa međunarodnog usvajanja.
Ali stvarnost je ponešto drugačija. Pitanje je, pre svega, da li roditelji koji se odlučuju na usvajanje uvek znaju u šta se upuštaju. Jer reč je o došljacima, onima koji nisu uspeli da nađu sreću u sredini iz koje su potekli i samim tim već u startu su – sumnjičavi. Prevazilaženje straha od novog i uklapanje u, i jezički i kulturološki, nepoznatu sredinu, traži vreme i strpljenje. Svakako od obe strane, ali prevashodno od – roditelja.
A upravo to je ono što često nedostaje.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 19.02.2012
