Izvor: Politika, 28.Okt.2013, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sirija više od Sirije
Zapadna politika intervencionizma simbolički je pala u Libiji, u trenutku kada se savremena zapadna civilizacija prikazala kao varvarizam u punom svetlu. Faktički, ona je pala na Siriji
Rasplet sirijske krize, okončane preokretom i diplomatskim trijumfom Rusije, otvorio je niz spoljnopolitičkih i političko-filozofskih rasprava u SAD i Evropi. Jer ulog, u ovom slučaju, daleko je nadmašio čak i izuzetno relevantno pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sirije i njene strateške pozicije: to je tzv. američka izuzetnost i njoj pripadajuća doktrina intervencionističke politike. U prekookeanskim stručnim debatama, u kojima kritika intervencionizma, prateći većinsko raspoloženje američkog naroda, sve više raste, s pravom se ističe da je to praksa duga bezmalo sedam decenija, koja je SAD učinila predvodnikom upotrebe sile. Ali proteklih dvadesetak godina iznedrilo je i specifičan kvalitet ove politike u njenoj sprezi sa neoliberalizmom i u „transcedentnoj svrsi“ SAD kao veri u posebnost i izuzetnost. Tako je sofistička tj. Kaliklova teza o „pravu jačeg“ isprepletena sa sekularnom religijom američke izvanrednosti, nadnaravnosti i specijalne misije u kojoj treba da spase „mračni svet“.
Sa druge strane novčića, antiteza izražena u obliku izolacionističkog stava glasi da nije važno šta se dešava drugima već jedino da se od naše kuće napravi „raj na zemlji“. U srodnom smislu, samo bez transcendentnog aspekta, ova priča pojavljuje se kao doktrina „realizma“, odnosno kao uverenje da je sopstveni interes prva i poslednja kategorija za definisanje spoljne politike. To znači da se i dalje ostaje isključivo u domenu interesai da, posledično, pojmovi poput prava, pravde i internacionalnih pravila igraju tek sekundarnu i arbitrarnu ulogu.
Uz SAD, podršku ofanzivi na Siriju od evropskih zemalja nedvosmisleno je iskazala jedino Francuska. U sprezi s reakcijama ostatka sveta, ovo je bila već ozbiljna naznaka promene,tj. odmicanja od intervencionizma. Štaviše, stvar je kompleksnija i dalekosežnija od pukog taktičkog manevra jer zaokret predstavlja potencijalno napuštanje celokupne paradigme. Na praktičnom planu to je rezultat multiplikovanja prostora političke i ekonomske moći,a na metaforičkom– istrošenosti zapadne civilizacije koja je zaista transcendirala sebe,ali je to učinila u najlošijem smislu. Jer, onog trenutka kada je izabrala sofističku relativizaciju i pravo sile kao nit vodilju i ustala protiv sokratovske borbe za istinui principei aristotelovskog jedinstva politike i etike, zapadna civilizacija jekrenula u smeru poništavanja svojih najboljih tradicija. I zato je bilo logično da, kao takva, može završiti jedino u mefistovskom slavlju smrti kakvo smo imali prilike da vidimo prilikom medijskog spektakla brutalnog ubistva Muamera Gadafija.
Zapadna politika intervencionizma simbolički je pala u Libiji, u trenutku kada se savremena zapadna civilizacija prikazala kao varvarizam u punom svetlu. Faktički, ona je pala na Siriji, kada je umesto bombardovanja već izabranih meta, uz rusku inicijativu, došlo do sporazuma i do povratka na politički i diplomatski kolosek. Tako je, čini se, zaustavljen talas vojnih intervencionizama, logika rata za koju se činilo da seže skoro u beskonačnost, kao loš deja vu ili „večno vraćanje istog“. Svakako, na „realpolitičkom“ nivou, takav sled događaja u velikoj meri konsekvenca je osnažene Rusije i drugih velikih nezapadnih zemalja, ali i, ne manje, propasti modela jedne politike, čija je kompromitovanost prevazišla svaki „uspeh“. Isto tako, to je posledica i evropskog mamurluka i dezorijentisanosti, ali i novog, mada pomalo zakasnelog, prisećanja na to šta beše evropski duh nekad i-ili kakva bi Evropa mogla biti sutra.
Najbitnije, međutim, nije koju stranu sveta neko favorizuje ili koja više odgovara njegovom ličnom stilu i ukusu, jer naše personalne estetike, pa čak ni naši egzistencijalni dictum-i u ovoj stvari ni najmanje nisu presudni. Relevantno je nešto sasvim treće, a tiče se razumevanja da ni intervencionistička ni izolacionistička spoljna politika nisu i ne mogu biti adekvatni načini da se odgovori ne samo na beskrajno složene izazove savremenosti već i na elementarne postavke pojma politike – a to znači delanja koje čuva vezu sa umom i etikom. I intervencionizam i izolacionizam zasnivaju se na utilitarizmu,tj. podvrgavaju se isključivo „principima“ koristi i interesa. Zato se ne radi o tome da se, eventualno, ili u ma kojoj situaciji, jedna sila treba podržavati naspram druge sile, niti umnožavanje „drugog od istog“ može doneti bilo kakav kvalitativni boljitak. Borba se vodi oko principa na kojima treba da počiva svet. Kada je, u autorskom tekstu u „Njujork tajmsu“, Putin pozvao SAD da se pridržavaju međunarodnog prava, kao i da se intervencija ne preduzima bez saglasnosti SB UN – što je sasvim na liniji pozicija koje Rusija konzistentno i koherentno zastupa već duže vreme – jednovremeno je skrenuo pažnju da je redefinisanje u ovako iscrtanom pravcu stvarna opcija.
Kao potencijal širih transformacija, kao povratak nade i smisla političkog delanja, rasplet u Siriji događaj je prvog reda, incident posle kojeg je ipak sve postalo moguće...
Fakultet za medije i komunikacije
Dr Bogdana Koljević
objavljeno: 28.10.2013.
Pogledaj vesti o: Libija
