Izvor: 011vodič.com, 08.Avg.2015, 20:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obama više ne krije da mu borba protiv Islamske države služi za zauzimanje Sirije
IZJAVA Baraka Obame da će američka avijacija atakovati sirijske vladine snage ako budu izvodile operacije protiv bojovnika opozicije sa kojima rade američki instruktori – konačno je razotkrila tekuću konfiguraciju na Bliskom istoku.
Kada je Vašington dobio mandat međunarodne zajednice za vazdušne udare po Islamskoj državi na teritoriji Sirije – čule su se prve pretpostavke da to otvara „prozor“ Amerikancima >> Pročitaj celu vest na sajtu 011vodič.com << da izvode vazdušne udare ne toliko protiv islamista-glavoseča koliko protiv Asada. To se sada upravo ispostavlja.
Američki intervencionisti zbog pozicija Rusije nisu uspeli da prodru u Siriju, da nogom izbiju paradna ulazna vrata u tu zemlju, pa su počeli da ih potkopavaju iz dvorišta. To je sada, po svemu sudeći, već završeno.
Islamska država je Vašingtonu bila potrebna kao zgodan povod, kao faktor neodređenosti koji opravdava upad. Poklanjati veliku pažnju borbi sa tim neprijateljem – ni SAD ni njihovi saveznici nisu imali nameru.
Karakteristično je i to što je Turska faktički stupila u rat na strani Islamske države protiv Kurda na teritoriji Sirije. Naš nesuđeni prijatelj i saveznik Erdogan procenio je da je nedopustivo jačanje političke baze Kurda izvan Turske i da je to zaustavljanje rasta kurdskog uticaja i snage za njega mnogo važniji zadatak od borbe sa trgovcima robovima i glavosečama, pa je u igru ubacio tenkove.
Istovremeno je Erdogan definitivno razotkrio svoje neprijateljstvo prema Rusiji jer se susreo sa delegacijom takozvanog „Kongresa krimskih Tatara“ i tom prilikom izjavio da Turska nikakda neće priznati rezultate referenduma na Krimu. To je ukazalo na stratešku Tursku pretnju našem Krimu.
Dobro je što je ta pretnja bila neutralizovana u samom kritičnom momentu prelaska poluostrva u sastav Rusije, ali pogoršanje u odnosima Rusije i Turske zbog Krima, koje je istorijski predopredeljeno, neće biti izbegnuto.
Ruska diplomatija našla se u čudnom, ako ne i teškom položaju. Nas uporno mame u koaliciju protiv Islamske države. Na tome naročito aktivno radi Saudijska Arabija, čijem postojanju i kontrolom nad svetinjama Meke najneposrednije preti novi „kalifat“. U Rusiji ta varijanta izaziva interes uglavnom kod onih koji se nadaju da će krvlju naših vojnika ugasiti konflikt između Rusije i Zapada i još ostati na svome.
Ova nada je krajnje kratkovida. Razume se da je Zapad u stanju da zaštiti Saudijsku Arabiju i bez naše pomoći – ako poželi da to uradi, pa pomoć Rusije u tome za njega nije od presudne važnosti.
Ako Vašington zaista želi ulazak Rusije u sastav koalicije protiv islamista – to je isključivo radi uvlačenja Moskve u nepopularni rat za tuđe interese koji bi protiv Rusije ujedinio sve ekstremne islamiste duž naših granica, a i unutar njih.
Učešće Rusije u tom konfliktu lišilo bi je slobode ruku na mnogo bližim i važnijim spoljnopolitičkim pravcima.
Jer, dok bi Rusi vadili kestenje iz vatre, Vašington i Ankara bi se bavili svojom omiljenom igrom – bombardovali bi Asada i upadali na sirijsku teritoriju. Od Rusije bi „u ime borbe sa Islamskom državom“ – koliko god to bilo paradoksalno – zahtevali da odustane od podrške zakonitoj vladi Sirije. Drugim rečima: nama se predlaže da se upetljamo u krvavi čvor u zamenu za nesumnjivu laž da će nas ostaviti na miru sa Krimom, Donbasom, Ukrajinom i Boingom.
Kombinacija je prozirna. Međutim, u uslovima manjka vremena i spoljnopolitičkih rešenja – očevidnost zamke još uvek ne znači da će ona biti izbegnuta.
Vašington je uspeo da na Bliskom istoku stvori prostor sveobuhvatne laži u kojem svi izdaju sve, prostor čudovišne korupcije i dremljivog varvarstva u regionu koji je još pre pola veka počeo da teži ka razvoju. Istorijske analogije uvek su uslovne, ali su ponekad tako poražavajuće da ih je nemoguće ignorisati.
Imperija Seleukida u II veku pre nove ere
U dalekom II veku do naše ere, Rimska republika, kojom se upravljalo iz Senata na Kapitolu, vodila je u Istočnom Sredozemlju politiku divide et impera – podeli pa vladaj – usmerenu na slabljenje tadašnjih helinističkih država. Glavna žrtva Rima bila je Sirija – Imperija Seleukida, a glavni pomagač Rima – Pergamsko carstvo koje se nalazilo na delu teritorije savremene Turske.
Rimljani su svađali, huškali jedni na druge careve i pretendente na presto, podržavali pobunjenike i separatiste, zastrašivali i otvorenim pritiskom nisu dozvoljavali da se na Istoku pojavi istinski moćna država.
U istoriji je zabeležena čuvena epizoda kako je rimski senator Popilije Lenat presakao pokušaj sirijskog cara Antioha Epifana da ujedini Siriju i Egipat, nacrtavši štapom oko njega krug na pesku i zatraživši da ne izlazi iz njega sve dok Antioh ne obeća da će odustati od svojih planova. Rimski istoričari su proslavili ovo kao primer rimske slave, ali je pred nama u suštini obični imperijalistički diktat.
Takav diktat posmatramo poslednjih godina dok Stejt departman SAD preti Rusiji sankcijama – ako donbaski ustanici zauzmu Mariupolj.
Mihail Ivanovič Rostovcev, veliki ruski istoričar antike, koji je zbog revolucije bio prinuđen da život završi u SAD, dao je toliko koloritnu i negativnu ocenu takve rimske politike da ti njegovi redovi, napisani pre 80 godina, izgledaju kao pamflet povodom događaja iz 2015. godine:
„Politika Rima – često nepoštena a uvek surovo egoistična – vaspitavala je potčinjavanje i podlost kod svih koji su mu politički služili, podrivala moral helinističkih država, obrušavala prestiž njihovih vladara u očima podanika.
Rimljani su potpaljivali, ili nisu žurili da gase, sve procese koji su podrivali političku stabilnost helinističkog svega, podržavajući separatizam, potpirujući dinastičke sukobe, građanske ratove i ratove među državama. Rim je podsticao dezintegraciju, moglo bi se reći – cepkanje helinističkih država i tako ih gurao ka ekonomskom krahu.
Rim je svim ovim potkopao temelje helinističke civilizacije na Istoku i doprineo njegovoj skoroj orijentalizaciji. Slaba, osiromašena, demoralisana i izolovana Sirija nije bila u stanju da nastavi inkorporisanje Partije i Arabije. Upravo Rim je taj proces učinio katastrofalnim. Rim je ostvario ono što je hteo – da Istok ne postane još helenizovaniji.
Drugim rečima, rimski imperijalistički egoizam doveo je do toga da Bliski istok nije postao organski deo mediteranske, evropske civilizacije. Sve se stropoštalo u nepismenost, fanatizam i varvarstvo, iz čega su pokušali da se izvuku samo politički režimi laičkih arapskih socijalista – Sadam, Asad i Mubarak – koje je poslednjih decenija uporno na Istoku iskorenjivao Vašington.
Kontinuitet politike SAD (koje sebe smatraju Četvrtim Rimom) sa politikom prvog Rima – očevidna je. Povezuju ih i rezultati: srozavanje ka varvarstvu – avaj, takođe. Međutim, ako su se posledice egoističke politike drevnog senata razotkrile tek nakon desetina i stotina godina – sada zločin i kaznu dele mnogo kraći rokovi.
Senator Popilij Lenat nije doživeo i nije mogao da doživi da vidi kako poluvarvari Parćani – koji su trijumfovali nad helenističkom Sirijom – igraju sa odrubljenom glavom Marka Krasa, baš negde ne današnjoj teritoriji Islamske države.
Senator Džon Mekejn ima priliku da na YouTube posmatra kako Amerikancima, Englezima i Japancima glave odsecaju ljudi sa kojima se on dve godine ranije ljubio u usta kao sa „borcima protiv Asadove tiranije“. Samo, to i ne zaustavlja i ne otrežnjuje ni samog senatora, ni Obamu, ni gospođu Klinton.
Ali, zašto bi ceh tog varvarstva morala da plaća Rusija? To bi praktično bilo nemoguće objasniti našem društvu.
#fakti
The post Obama više ne krije da mu borba protiv Islamske države služi za zauzimanje Sirije appeared first on Politika.
