Izvor: Politika, 07.Sep.2013, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema više osmeha na licima Sirijaca
Beogradski lekar Muhamed Jaser Havari, čiji otac i brat sa porodicom žive u Damasku, sa strepnjom prati vesti
Muhamed Jaser Havari svakog dana sa strepnjom očekuje vesti iz rodnog Damaska. Pedijatar iz Doma zdravlja „Čukarica”, već trideset godina srpski zet i Beograđanin, ne krije zabrinutost zbog razvoja situacije u Siriji. Velika porodica, pred naletom sukoba, raselila se u susedne zemlje. Mlađi brat Anas, posle bekstva sa svojom porodicom u Jordan, nakratko je posetio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << brata u Beogradu. Dvojica braće srećna su što se napokon ponovo sreću.
– Potičem iz velike porodice, jedno sam od sedmoro dece. Pored brata Anasa imam još dvojicu braće i tri sestre. Većina ih je bila primorana da ode u izbeglištvo. Najstarija sestra sa porodicom prebegla je u Egipat. Druge dve sestre, bojeći se najavljenog bombardovanja Sirije, pre tri dana otišle su u Liban. Anas se sa porodicom odselio u Jordan. Svi su živi i dobro su – rekao nam je Jaser.
U centru Damaska ostali su njegov otac, još jedan brat i njegovo četvoro dece. Čuje se sa njima kada god se za to pruži prilika, budući da su česti nestanci struje. Brine da zgrade u kojima se nalaze brojne državne institucije u srcu grada mogu biti potencijalna meta bombardovanja.
– Otac je ostao u Damasku, bolestan je, ne može da ode odande. On to čak ni ne želi. Majka je preminula u februaru ove godine, bolovala je od dijabetesa. Kada je došlo do komplikacija nisu imali adekvatne lekove u bolnici. Nažalost, nisu mogli da joj pomognu. Bilo mi je strašno što iz bezbednosnih razloga nisam mogao da se vratim u rodni Damask i pokušam da pomognem majci. Danas je jako opasno biti lekar u Siriji, oni prvi stradaju. Porodica mi tada nije dozvolila da se vratim u zemlju. Imao sam dosta kolega odande koji su kidnapovani ili ubijeni – objašnjava Jaser.
U Siriji nikada nije bilo važno ko je kakav, koje je veroispovesti, da li je musliman ili hrišćanin. Svi su živeli u miru i slozi. Ovo nije verski rat, nije čak ni sirijski rat, ovo je sukob interesa velikih sila. Puno je plaćenika i raznih militantnih grupa koje se bore za sebe, pljačkaju i ubijaju. Ljudi su hteli da se bore za bolje društvo, višepartijski sistem i demokratiju, nisu želeli sukobe. Međutim, nije bilo dovoljno mudrosti, krv je pala i rodila se mržnja, objašnjava Jaser.
– Ljudima je ušao strah u kosti, proći će godine dok se situacija ne reši i stvari vrate u normalu. Došlo je do velike inflacije, sada se za jedan dolar može kupiti 250 lira, do skoro je vredeo 45 lira. Cene su skočile u nebo. Teško je nabaviti hranu, vodu, benzin i ostale osnovne stvari. Damask više nije bezbedan grad, posle 17 časova počinje policijski čas i svi beže sa ulica. Ljudi izlaze samo prepodne da pokušaju da nabave šta im je potrebno. Mnogi se boje da decu šalju u škole, pribojavajući se da ih više neće videti – kaže Jaser.
Njegov brat Anas Havari, uspešni ekonomista, radio je u velikoj fabrici tekstilne industrije i živeo kvalitetan život sa svojom porodicom u predgrađu Damaska. Danas njegova svakodnevica je potpuno drugačija. Pre godinu dana ostao je bez doma, kada je prilikom granatiranja predgrađa Damaska srušena zgrada u kojoj je živeo. To je isto ono predgrađe Damaska – Haraste, gde je kasnije navodno korišćeno hemijsko oružje. Do starog kraja grada više nije mogao da dođe, tamo je sada ratna zona.
– Prebacili smo se u centar grada, gde je koncentrisan veliki broj vojske i policije, ipak je bezbednije nego na periferiji. Kada je neposredno u blizini stana koji smo iznajmili eksplodirao automobil-bomba znali smo da je vreme da odemo iz Sirije – objašnjava Anas.
Prijatelj je njegovoj porodici pomogao da se preveze do granice sa Jordanom. Radilo se o dva sata izuzetno opasnog puta, punog barikada, paravojnih formacija i militantnih grupa, nikada se ne zna na šta sve možete naleteti. Anas je uspeo da u Jordanu iznajmi stan, pokušava da pronađe posao i konačno sredi život svoje porodice. Više nema gde da se vrati.
– Rat je uveliko uticao na život u Damasku. Čak i oni delovi grada koji nisu razrušeni nisu bezbedni. Puno je raznih grupa koje pljačkaju, kidnapuju i ubijaju ljude, više se ne zna ko je čiji i za šta se bori. Skoro u svim delovima grada, pa tako i u samom centru uvek se mogu videti snajperisti. Sirija je vraćena skoro vek unazad. Nudila je kvalitetan, jeftin i bezbedan život za sve svoje građane. Svi su oštećeni u ovim sukobima, neki su izgubili svoje bližnje, neki imovinu, neki domove. Svi pate, nema više osmeha na licima Sirijaca – objašnjava Anas.
On očekuje vesti o najavljenom vojnom napadu na njegovu zemlju. Smatra da će ovakva intervencija samo povećati i onako veliki broj žrtava i još produbiti krizu. Rat nikome dobra nije doneo, na kraju će svi sesti za pregovarački sto i rešiti probleme, svi ovi izgubljeni životi biće uzaludni.
Za kraj razgovora braća Havari zahvalila su Srbiji na podršci i razumevanju. Ovdašnji građani koji su preživeli NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine znaju kroz šta danas Sirija prolazi. Anas se u međuvremenu vratio u Jordan kod svoje porodice, dok se Jaser vraća svojoj beogradskoj svakodnevici. Ostaje mu samo strah i nada da će njegova ratom raštrkana porodica posle sukoba ipak ponovo biti na okupu.
----------------------------------------------
Ubistva, otmice i pljačke
Mnogo je izbeglica i u samoj Siriji. Ljudi koji su pobegli iz svojih sela, gradova i imanja spavaju po ulicama i parkovima Damaska, čekaju šta će im pasti na glavu. Oni koji se ipak usude da pobegnu iz zemlje rizikuju da tokom tog puta budu kidnapovani, opljačkani ili čak ubijeni. Izbeglice iz Sirije nemaju dobar tretman u okolnim arapskim zemljama. „Mnogi od njih uopšte ne uspeju da dobiju vize i pređu granicu, nekada budu i maltretirani. To je nepravda! Naš narod je uvek pružao podršku izbeglicama koje su dolazile najpre iz Libana, a potom i iz Iraka. Čak smo im otvarali vrata svojih domova i delili sa njima sve”, objašnjava Jaser.
A. Milikić
objavljeno: 07.09.2013.
