Izvor: Danas, 09.Okt.2014, 13:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuda ide Ukrajina? (2)
Primer Sirije je pokazao da Moskva koja nije sputana u svom okruženju, ozbiljno može da poremeti, u globalnim okvirima, osvajačke planove. Zato će se uporno raditi na destabilizaciji njenog okruženja. Uz to, sada je verovatno svima jasno da ideje o podeli Rusije na više država, o čemu je pisao uticajni Zbignjev Bžežinski, ili pak jadikovanja Medlin Olbrajt da nije pravedno da Sibir sa njegovim resursima pripada samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Rusiji, nisu neozbiljni individualni ispadi.
Reč je o planu da se, pre ili kasnije, uz pomoć neke moskovske narandžaste revolucije ili spoljne intervencije, pokori i po mogućnosti rasparča i sama Rusija. To sada nije realno, ali neki na Zapadu idu na dugotrajno iscrpljivanje Rusije i na taj način podgrevanje nezadovoljstva njenog naroda. Zato će ukrajinski ekstremisti biti podsticani da onda kada Kijev iskoristi primirje da konsoliduje poražene trupe, izazovu neki veliki eksces koji bi doveo do nastavka rata, dok će umereni političari u Kijevu biti obeshrabrivani da se iskreno opredele za mirovnu opciju. Iako ne i većina naroda, čak ni u naglašeno antiruskim zapadnim oblastima Ukrajine, mnogi ukrajinski političari žele isto što i evroatlantski jurišnici. Pogotovo to važi za guvernere nemalog broja oblasti - koji su kao i kineski provincijski upravnici iz vremena građanskog rata u Kini tokom prve polovine 20. veka - postali mali vladari i lokalni gospodari rata. Njima sukob odgovara, jer tokom njega, makar im usta bila puna priča o potrebi odbrane jedinstvene Ukrajine, zaokružuju svoje kvazidržavice i na principima pljačkaške ratne ekonomije gomilaju bogatstva.
Među njima je najmoćniji guverner Dnjepropetrovske oblati, Igor Kolomojski, koji raspolaže verovatno najmoćnijom ličnom armijom u okviru prozapadnog ukrajinskog bloka. On je, što je i razumljivo s obzirom na rečeno, najveći pojedinačni raspirivač rata u Ukrajini, odnosno protivnik kompromisnog puta ka miru. Na izborima Kolomojski - milijarder koji je sada postao i vlasnik jedne bogate „kneževine“ i glavnokomandujući opasne plaćeničke vojske - tesno sarađuje sa drugim jastrebovima rata. Pošto je on na lokalu skoro u stanju da postigne ono što svi drugi oblasni knezovi zajedno, ovde je bitno spomenuti njegove polusaveznike (u opštem lovu na mutno, a uz svestranu koliziju interesa raznih centara moći nema pravih saveznika) sa centralnog nivoa. Radi se o radikalno nacionalistički nastrojenom „Narodnom frontu“, koji predvode političari tipa premijera u ostavci Arsenija Jacenjuka i bivšeg vršioca dužnosti predsednika Aleksandra Tručinova. Ukratko, to su oni koji su se dokopali vlasti posle puča, ali je nisu dugo održali na način kako su to želeli. Njima je neshvatljivo da neko drugi preuzima plodove njihovog uspelog prevratničkog delovanja. Stoga su spremni da vode ratnu politiku i po cenu daljih ukrajinskih poraza i feudalizacije zemlje (za Ukrajinu mnogo opasnije od ustavom sprovedene federalizacije). Računaju da je i komad vlasti bolji nego ništa, te će stoga biti voljni da ispune svaki ratnohuškaški mig sa Zapada i sarađuju sa istinskim separatistima - osamostaljenim guvernerima.
Opisani formalni i neformalni mozaik ratnih profitera mnogo je opasniji od ozloglašenog, ali ne preterano masovnog i u državne mehanizme tek mestimično involviranog neonacističkog „Desnog sektora“. Razume se, ekstremista ima i u drugim formalizovanim političkim blokovima i fluidnim neformalnim savezima, uključujući i grupaciju okupljenu oko sadašnjeg predsednika Porošenka, za koju se očekuje da pobedi na parlamentarnim izborima. Dovoljno je reći da su tu agresivni Kličko i njegova partija „Udar“. Međutim, ne zbog mirotvorstva već prepoznatljive političke logike, Porošenko i verovatni predvodnici buduće vlade iz njegove ekipe, pretpostavlja se, vodiće umereniju politiku u odnosu na jugoistok zemlje, odnosno pokušaće da suzbiju lokalnu anarhiju u delovima Ukrajine koji su pod kontrolom raznih struktura koje površinski gledano priznaju vlast Kijeva. Rat ne pogoduje efikasnosti njihove vlasti i kakvom-takvom opstanku državnog jedinstva Ukrajine. Donbas sigurno neće biti pokoren oružjem, a pokušajima da se to sprovede samo se utire put za dalju fragmentaciju ostatka Ukrajine (jačanje samostalnosti oblasnih gospodara), odnosno širenje zone pod kontrolom zagovornika stvaranja samostalne Novorusije te njihovo vojnopolitičko jačanje.
Može se očekivati da će se predsednik i veći deo njegovog bloka, pre ili kasnije, opredeliti za politiku kompromisa. To ne znači da i oni neko vreme neće zatezati ratno uže kako bi poboljšali pozicije „centralističke“ opcije pred neminovni „ukrajinski Dejton“. No, njima će rat biti privremeno sredstvo, dok je mnogim drugim činiocima prozapadnog dela Ukrajine ono ključni faktor političkog jačanja pa i opstanka. Ako u narednom periodu prevladaju i svoju volju nametnu prvi, moguće je očekivati neki aranžman između Brisela (Berlina), Kijeva i Moskve, koji će, nevoljno, morati da prihvati i Vašington. Ne desi li se to, rat će još dugo, i uz prolivanje mora krvi nastaviti da se odvija. To bi bilo loše i za Rusiju kao i EU, ali bi svakako bilo fatalno za Ukrajinu. Ona bi faktički prestala da postoji kao država i preobrazila bi se u konfederaciju oblasti okupljenih oko prvog među jednakim administrativnim centrima (Kijev) koje su u dugotrajnom sukobu sa, ako rat potraje, mnogo većom državom u formiranju od sadašnje, a naklonjenoj Moskvi (Novorusija).
Ako se bude poštovalo primirje i pristupi političkom rešavanju problema, mnogo više će dobiti i Moskva i Donjeck i Kijev. Ako ne bude tako, najviše će izgubiti Kijev, a profitiraće jedino Vašington. Kako god bilo, jedno je jasno (a bilo je i pre eskalacije sukoba): ratovalo se u Ukrajini još mnogo i dugo, ili se relativno brzo odložilo oružje - na kraju će se sukob neminovno završiti nekom vrstom „Dejtona“ uz uspostavljanje (a)simetričnog (kon)federalnog uređenja. No, imperijama u opadanju i profiterima na nesreći sopstvenih naroda, vreme ipak mnogo znači. Ono je novac i sve drugo što ide sa njim. Zato će zbog njega Ukrajinu gurati u još veću nesreću. Zar raspirivači ratnih požara, od Južnog Sudana do Avganistana, brinu zbog izgubljenih ljudskih života?
(Kraj)
Autor je politički analitičar
