Izvor: B92, 26.Avg.2015, 11:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbeglica je, nema mamu, ni igračke, ali ima nadu
Taim ima četiri i po godine, rođen je u predgrađu sirijskog Damaska i putuje sam sa tatom u Francusku, jer mamu nema.
Ona je pre godinu dana nestala, ne zna se je li oteta ili ubijena.
Reporter Jutarnjeg lista putovao je s Taimom i njegovim ocem Muhamedom vozom koji iz Đevđelije izbeglice iz Sirije, Iraka i Avganistana prevozi u Tabanovce, pogranično mesto sa Srbijom.
Taim i njegov tata krenuli su pre deset dana iz grada u koji se više nikad ne >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << žele vratiti, prema Francuskoj, gde ih očekuju Muhamedovi brat i sestra.
Taim nema nijednu igračku, u tatinom ruksaku za njih nije bilo mesta.
"Trudim se da ga zabavim, pričam mu stalno o nečemu, najčešće o boljem životu kojemu se nadamo", kaže tata mazeći dečaka po kuštravoj glavi. A on se smeška, i tako otkako se probudio iz tatinog naručja u zagušljivom vagonu.
"Zašto napuštate Siriju?"
"Iz tri razloga. Prvi je što će nas ubiti. Ne znam ko, ali to je samo pitanje vremena. Drugi je što želim detetu omogućiti bolji život. Treći je što mi preti mobilizacija. To znači da će me sigurno ubiti. Ne želim da Taim bude siroče ", kaže Muhamed.
Nikome na teret
U Francuskoj želi što pre naučiti jezik i naći posao. Ne želi, kaže, biti nikome na teret. U Đevđeliju, grad iz koga poslednjih dana dolaze najtužnije priče na svetu, ekipa Jutarnjeg lista stigla je u utorak oko 9 sati. Iako je sveže oprana, glavna ulica Borisa Kidriča zaudara na urin.
Hiljade izbeglica zato više ne puštaju bliže od granične tačke, pa tako više ne mogu do železničke i autobuske stanice. Samo dan pre tu ih je bilo 5000.
Oni svaki dan i dalje dolaze u istom broju, samo što ih sada trpaju u vozove i autobuse pre nego s prašnjavog makadama stupe na asfalt. Imućniji nekako prođu kontrolni punkt pa ulaze u tridesetak taksija koji tamo čekaju.
Taksisti nisu raspoloženi za razgovor, pogotovo ne o ceni prevoza s jedne strane zemlje na drugu.
Ipak, saznali smo da nijedan tih 250 kilometara neće odvoziti za manje od 120 evra, što mu je gotovo mesečna zarada.
Voz vozi triput, autobusi dvaput više, a koliko tura odvoze oni - ne broji niko. U toj prašini samo koji metar od zamišljene linije koja deli Makedoniju od Grčke nastaje novi kamp, makedonska vojska podiže šatore, gradi se prihvatni centar koji izbeglice odmah nakon što se okrepe šalje dalje, prema Srbiji. Vlada haos, ali niko nema pravo reći Makedoncima da se ne trude.
Internet za tri evra
Na kafi smo s ekipom Crvenog krsta koja je odradila noćnu smenu. Ima ih pedesetak, a do sada su, kažu nam, zbrinuli više od 200.000 ljudi. Uglavnom se posao svodi na podelu hrane i vode, a do sada nisu imali većih problema, ako ne računaju obračun dvojice zbog dokumenata i stradanje dvojca koju su mobine telefone hteli napuniti direktno iz visokonaponske železničke elektromreže.
Prašina do izbegličkog punkta ne smeta zbrda-zdola sklepanim štandovima na kojima se za dobre novce prodaju cigarete, voda, sokovi i nešto hrane. Izbeglice u očaju ne pitaju za cenu. Jedan od novopečenih trgovaca na čaju je zaradio za novu kuću.
"Prodavao sam na dan po 500 komada i zaradio 10.000 eura. Za te novce u Đevđeliji ću za 2000 kupiti parcelu i ostalo utrošiti na gradnju. Imaju oni para, treba im ih uzeti", kaže 40-godišnji Makedonac.
Dodaje da će nešto novca poslati kćeri koja živi u Nemačkoj kod rodbine i studira medicinu. Inače se bavi kopanjem zemlje, živi bedno i ne pada mu na pamet ne iskoristiti priliku.
Na kiosku prodaju internet. Za tri evra dobije se lozinka i možeš surfovati u krugu od 50 metara sledećih šest sati. Reklama je napisana latinicom i arapskim pismom.
Ulazak u voz je besplatan, ali dugotrajan. Stane ih 200, a ušlo nas je 400. Krenuli smo, ali vrata se nisu zatvorila jer putujemo samo 200 metara, do stanice u Đevđeliji.
Mašinovođa mora da potpišie neki papir i onda ne staje do druge granice. Sledeća tri sata i 18 minuta potpisnik ovih redova jedini je u vozu koji nije izbeglica. Svi moji suputnici su iz Iraka, Avganistana i Sirije.
Svi zaspali u vagonu
"Allahu Akbar", prolomio se vagonom urlik bradatog muškarca. Tada sam pomislio da ova ideja i nije bila tako dobra.
"Hasane, budi pristojan", rekao mu je kroz smešak Muhanad Jabra, moj prvi sagovornik iz voza. Razmenili smo svi skupa osmehe i tada sam shvatio da se Hasan samo šalio.
Muhanad je iz Damaska. U Istanbulu je upoznao Bakara Maka, Hasana Dokrenija, Osamu Odaia i Muhameda Keiza.
Na internetu su pročitali da je Holandija najbolja za izbeglice, dogovorili se da putuju tamo i otada su ekipa.
Svako kod sebe ima do 3500 evra. Upoznao me Muhanad s Muhamedom Halilom. Mi smo na vratima, a do njega treba prevaliti put od pola vagona. Kada na podu na toj ruti imate 15 spavača, nije ga lako prevaliti. On je krojač i sa sinom Ianom i ženom i rođakom i njegovom ženom i sinom putuje u Nemačku.
"Kad mi je raketa pala na kuću, odlučio sam da odem. Mogao sam ostati i pridružiti se vojsci, režimskoj ili onoj Islamske države, svejedno je, ionako bih uskoro bio mrtav ", kaže nam Muhamed, koji u Evropi želi i dalje raditi kao krojač.
Ostatak putnika u vagonu bio je iz Iraka i Afganistana, a oni nisu bili raspoloženi za razgovor ili slikanje.
Škripavi makedonski vagoni sporo broje kilometre, no to, kao ni sunce koje je pržilo prljava stakla i sparina koja se meša s neprijatnim mirisom ne smeta ispaćenim putnicima dok spavaju.
U jednom su trenutku klonule baš sve glave u vagonu osim one maloga kuštravca Taima s početka priče koji je osmesima napunio kompoziciju.
Niko se nije okrenuo
U omamljujućem ljuljuškanju dočekala nas je stanica Tabanovce. Napolju je čekala policija, a neko je počeo vikati: Hrana, voda...
Dva policajca terala su napolje spore putnike, a među ostalima šetala je žena vičući: Tri kilometra pešice - granica Srbije - Miratovac. Putnici su pokupili po bocu vode, oni brži papirnati paket s hranom.
Za pet minuta krenula je kolona prema Miratovcu. Niko se nije okrenuo za Makedonijom koja je polako, ali sigurno ostajala za njima.
