Izvor: Magyar Szó, 25.Jun.2015, 16:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cilj je dokopati se Nemačke
Izbeglice u Kanjiži još nisu čuli za granični zid koji Mađarska želi da postavi.
Većina izbeglica koja se nalazi u Kanjiži je za cilj svog puta označila Nemačku. U petak popodne je veći broj izbeglica boravio u okolini autobuske stanice i u parkovima u centru gradića. Prvo smo razgovarali sa braćom koji su izbegli iz Sirije, Kerem i njegov mlađi brat su već tri meseca na putu:
- Hoćemo da odemo u Nemačku. >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << Od kuće smo krenuli samo ja i moj brat. Idemo da bi nam se posle i ostatak porodice pridružio – kažu braća, dodajući da još ne znaju šta će raditi i od čega će živeti u Nemačkoj. Dok razgovaramo, pojavljuju se dva policajca koji bude one koji spavaju u parku i zahtevaju od njih da sakupe otpad i da se udalje od zelenih površina. Kerem me pita vidim li policajce:
- Teraju nas, mada mi ništa nismo uradili. Svake noći spavamo pod vedrim nebom jer nas ne puštaju čak ni u hotele – žali se. Na pitanje gde će provesti narednu noć, još ne zna odgovor. Ne dozvoljava da ga slikamo.
Monaf Savallh je takođe iz Sirije. On je na put krenuo sam, bez porodice. Kaže da je student, dokazuje svoj status fakultetskom iskaznicom, hoće da bude pravnik.
- Želim da odem u Nemačku pa da tamo nastavim sa studijima. Došao sam sa poznanicima, porodica mi je ostala kod kuće, ali oni nisu u opasnosti – priča. Monaf je do sada tokom puta potrošio pet hiljada evra. Žali se na hladnoću i na noćenja pod vedrim nebom, ali i na hranu. Ni on ne želi da ga slikamo. U parku se, međutim, ne nalaze samo mladići, tu su i porodice sa malom decom. Njihova odeća je začuđujuće kvalitetna. Jedna od porodica ne govori engleski, ali znaju da nekako objasne da su krenuli u Švedsku.
U parku vreme provode i izbeglice iz Iraka. Petnaestogodišnji Blend nam priča da sa stricem, njegovom decom i ostalim rođaćima, i oni žele u Nemačku, a kad završi školu želi da bude fudbaler. Njegov stric priča da je u Iraku radio kao profesor kurdskog jezika i da su do sada na putu potrošili deset hiljada dolara. Hoće u Nemačku jer kod kuće ne mogu da obezbede egzistenciju, a u Nemačkoj su im rođaci koji ih čekaju.
U međuvremenu i ovde stižu policajci, pa naši sagovornici moraju da krenu. Pitaju nas da li bi ih kolima odvezli do granice. Odgovaramo negativno. Starije osobe koje sede u parku, penzionere, pitamo šta oni misle o izbeglicama.
- Malo nam ih je dosta. Roditelji više ne smeju decu da vode na igralište.
Eržebet Čanji je gošća u banji, inače živi u Kanjiži. Kaže da njoj izbeglice ne smetaju, kaže da su kulturni ljudi.
- Viđam ih svaki dan. Nisu opasni. Mladi ljudi, studenti, kulturni ljudi. Ne treba ih se bojati. Do sada nisu pavili probleme, ponašaju se veoma kulturno – kaže.
U lokalnoj prodavnici su izbeglice česti posetioci. Kupuju hranu i piće. Mišljenja meštana o njima su mešovita. Interesantno je da izbeglice koje borave u Kanjiži nisu ništa čule o planovima Mađarske da postavi ogradu duž zelene granice, ali ih smiruje činjenica da se za sada radi samo o planovima.
