Izvor: Danas, 28.Apr.2015, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ceo život u jednoj kesi
Dolazim iz Sirije. Ostavio sam porodicu tamo u onom haosu. Želim da stignem do Nemačke, da nađem posao i da ih nekako dovedem da svi pokušamo sa novim životom daleko od domovine - započinje priču mladi Sirijac dok jede neko pecivo iz pekare, ispod drveta u parku kod Ekonomskog fakulteta. Izvinjava se što mu je engleski loš, mada greši. Student je medicine, treća godina.
Bašar Al Asad (predsednik Sirije, prim. aut.) ima potrebu da ubija svoj narod. Hoće >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << da zauvek vlada Sirijom iako je skroz uništava. Njegova vlada je pokušala da me odvede u rat, zato sam pobegao. Ubili su mi brata, prijatelje - priča dok se u pozadini sa mobilnog telefona čuje nekakva muzika, verovatno sirijska tradicionalna. Umoran, ali raspoložen za razgovor. Sam u hladu, oko drveta su kese sa stvarima. Vruće je bilo prekjuče, jakna mu je pored.
Da, u ponedeljak je bilo toplo u Beogradu. Mnogi građani i građanke su uživali na suncu, u kafićima, restoranima, šetnji po centru... Za to vreme stotine azilanata iz celog sveta praktično živi po beogradskim parkovima - preko puta Hotela Beograd, Železničke i Autobuske stanice, te Ekonomskog fakulteta. Čekaju da budu transportovani najpre u Mađarsku, pa onda dalje, do Nemačke, kako kažu za njih "obećane zemlje".
Taj park preko puta Hotela Beograd krcat je ljudima čije teške sudbine ne nailaze na empatiju ne samo kod srpskih vlasti i građana, već generalno u svetu. Pa, skoro svaki dan negde kod Italije ili Grčke potone brod prepun ljudi u potrazi za boljim životom. I nikom ništa. U parku kod Hotela Beograd "smešteni" su mladi muškarci, između 20 i 40 godina, sitnije građe, tamnoputi, izrazito lepih osmeha. Tihi su, neprimetno leže ispod drveća. Sve što poseduju je u kesama, nešto u rančevima. Neki imaju mobilne, neki su isprljani, neki se presvlače skriveni ispod drveta... neki su nasmejani, neki iscrpljeni. Po klupama suše donji veš, čarape. Oko obližnjih zgrada su kutije na kojima spavaju. Okolo kese, prazne limenke, flaše vode, raznorazni omoti od hrane...
Priča Mišer, takođe iz Sirije, ili kako kaže "lakše je da zapamtiš Majkl", da već pet dana spava u parku, jer, kako objašnjava na srpskom, "nema hartija", misli na lična dokumenta, pa neće da ga prime ni u jedan hotel. Prilaze još dva momka, mlada, nemaju više od 20 godina. Jedan iz Sirije, drugi iz Palestine. Kažu da je Beograd lep, ali da ne žele ovde da budu, i oni hoće u Nemačku. "Policija loša, ne ljudi", dobacuje Palestinac, čija je porodica pre mesec dana otišla iz Palestine, nada se da će se naći u Nemačkoj.
Neke policija premešta, ne da im da spavaju po parku. Drugi kažu da nemaju nikakvih problema, već da samo žele što pre da napuste Srbiju. U parku kod glavne Autobuske stanice ima ih najviše. Osim Sirijaca, tu su i druge izbeglice sa Bliskog istoka, te Afrikanci, čak i Azijci... Zbijeni jedni do drugih, puše, piju kafu iz obližnje prodavnice, jeftina je i za poneti. Mnogi spavaju. Deca trčkaraju, smeju se, možda i ne znaju u kakvoj se zaista situaciji nalaze. Žene ih čuvaju, poneko dobije i sladoled. Kaže prodavačica da su svi fini, nema incidenata. Oni "imućniji" sede po kafanama pored, ubijaju vreme dok ne odu iz Srbije.
Većina njih je juče trebalo da budu na putu za neku drugu zemlju, koja će ih valjda tretirati kao ljude, a ne građane drugog reda. Razgovor završavamo tako što jedni drugima poželimo svu sreću sveta.
Pogledaj vesti o: Sirija
