Izvor: Politika, 20.Okt.2015, 09:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Alepo, Asadov četvrti front
Povratak hladnog rata na levant: Zapad po svaku cenu želi da zadrži monopol rešavanja sirijske krize
Predsednik Bašar el Asad pokušava da maksimalno kapitališe na podršci ruskog vazduhoplovstva, pa je svojim i snagama saveznika koji ga podržavaju dao u zadatak da pod punu kontrolu stave drugi najveći sirijski grad.
Ofanziva na Alepo je četvrti front koji je Asad otvorio od kako je Rusija pre gotovo tri nedelje krenula u kampanju protiv Islamske države i „terorista”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako Moskva naziva sve protivnike legitimnog režima u Damasku.
Potvrđuje se da Rusija, uporedo sa uništavanjem ciljeva islamista, znatan deo svoje vojne misije posvećuje jačanju Asadove armije koja je ove godine izgubila znatne delove centralnih, južnih i istočnih delova zemlje, i ne kontroliše više od 25 odsto sirijske teritorije.
Uspesima na frontu, režim bi ojačao svoju političku poziciju kada se budu otvorili pregovori o političkom rešenju krize i prekidu građanskog rata koji je odneo više od 250.000 života a milione poslao u izbeglištvo.
Već posle tri nedelje ruskih vojnih operacija jasno je da Zapad po svaku cenu želi da zadrži monopol rešavanja sirijske krize, Rusiji ospori poziciju velike sile koja sopstvene interese hoće da brani i van teritorija sopstvene zemlje, kao i da obezbedi da vlast u Damasku sutra bude pod njegovom kontrolom.
Regularne sirijske snage kao prvi cilj imaju zauzimanje teritorije oko dvomilionskog grada i da spreče prodore islamista koji su poslednjih dana napredovali.
Alepo, koji je pre izbijanja rata bio glavno ekonomsko središte Sirije, je još od sredine 2012. podeljen između vladinih snaga i raznih pobunjeničkih grupa – prozapadnih, islamista i Fronta Nusra bliskog al Kaidi – a njegova kontrola izuzetno je važna zbog strateške pozicije grada.
Vašington, koji obučava i naoružava razne pobunjeničke grupe po Siriji, a od skora im šalje i rakete, smatra da Asad nema pravo da angažuje svoje saveznike, pa uz negodovanje tvrdi da se ofanzivi na Alepo pridružilo i oko 2.000 Iranaca kao i snaga koje uživaju podršku Asadovih prijatelja u Teheranu, poput milicije libanskih šiitskih Hezbolaha.
Da Iranci pomažu može da se zaključi i iz njihovog sopstvenog priznanja da je u provinciji Alepo nedavno ubijen general iranske Revolucionarne garde Hosein Hamedani, ali Zapad ovo savezništvo osporava držeći se stava da samo njegovi saveznici mogu da utiču na razvoj situacije u Siriji.
Hladni rat se vratio na Levant u ogoljenom obliku, a u njegovom središtu je upravo predsednik Asad koga Zapad smatra delom problema i zahteva njegovo rušenje, dok Rusi brane legitimno izabranu vlast i ponavljaju da rešavanje sudbine Asada treba ostaviti za kasnija vremena političke tranzicije.
Nije neobično da se Zapad od početka pridržava klišea da Asad mora da ide. Sirijska varijanta Arapskog proleća od starta je mnogo podsećala na organizovani plan promene režima, a pobuni je nedostajala spontanost kakva je pre toga viđena u Tunisu, pa i Egiptu.
Iako se danas probijaju glasovi razuma koji upozoravaju da je Islamska država najveća opasnost i da se može slomiti samo zajedničkom akcijom lokalnih aktera, regionalnih i svetskih sila, Vašington kao glavni broker bliskoistočnih zbivanja ne menja mantru: „Ne pravite grešku, Asad mora da ide”, ponavlja Barak Obama.
U okolnostima direktno sučeljenih stavova sa Moskvom, američka administracija, čije vazduhoplovstvo gađa ciljeve islamista po Iraku i Siriji od jeseni prošle godine, upozorava Ruse da ne mogu da „izbombarduju svoj put” ka mirnom rešenju sirijske krize. „Njihova osnovna teorija kako rešiti Siriju ne funkcioniše i neće funkcionisati”, kaže Obama.
Propagandnom ratu se odmah pridružila i sirijska „Opservatorija za ljudska prava” iz Londona. Ovu organizaciju koja svakodnevno fabrikuje vesti iz Sirije osnovao je na početku Arapskog proleća bivši sirijski obaveštajac koga je u međuvremenu vrbovala britanska tajna služba, kada je i promenio ime u Rami Abdul Rahman. „Opservatorija” sada u prvi plan stavlja angažovanje iranskih vojnika, tek usput pominje napredovanje islamista severno od Alepa, i tendenciozno izveštava o „stradanju civila” tokom ruskih vazdušnih udara.
Asadove snage su sem ofanzive na jugoistoku Alepa angažovane i u operacijama jačanja kontrole na putu između Alepa i centralnog grada Homsa koji obezbeđuje vezu sa zapadnim delovima zemlje, u provinciji Latakija uz Sredozemlje, gde se nalazi ruska pomorska baza u mestu Tartus koja služi kao kopneni štab sadašnjih ruskih operacija.
Pokrenuta je i ofanziva prema gradu Idlibu, severno od Hame u istoimenoj provinciji, što sve ukazuje da su Damask i Moskva pažljivo planirali tok operacija i pre nego što je otvorena ruska kampanja iz vazduha.
Operacije na severu, blizu turske granice, izazivaju oštre kritike Ankare koja je od početka sirijskog građanskog rata otvoreno pomagala pobunjenike a od početka se protivila ruskom vojnom angažmanu u Siriji – što svet dodatno udaljava od efikasne borbe protiv Islamske države.
Sirijska armija je objektivno jedina snaga koja može da porazi pripadnike Islamske države, ali to ne uspeva jer je rastrzana borbama na mnogim frontovima koji su nastali kao rezultat sukoba različitih političkih interesa regionalnih i svetskih sila.
Rizikujući da sopstvenim neefikasnim suprotstavljanjem Islamskoj državi produži krvavi status kvo Sirije, Zapad je rešen da ne dopusti Asadu i Rusima da izmene situaciju na frontu. Ako treba, do poslednjeg Sirijca.
