Izvor: Blic, 06.Mar.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpske trojke iz epruvete
prvih trojki začetih veštačkom oplodnjom Srpske trojke iz epruvete
Prve trojke iz epruvete rođene u Jugoslaviji već imaju sedam godina i razlikuju se od svojih vršnjaka samo po tome što su na svet došle veštačkom oplodnjom njihovih roditelja Gordane i Ranka Đurđevića, posle deset godina braka. Katarina, Uroš i Jakov Đurđević pohađaju Malu školu sa još 23 dečaka i devojčice u Velikoj Moštanici pored Beograda i ljubimci su osoblja OŠ 'Branko Radičević', >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gde će ovaj neobičan mali tim na jesen poći u prvi razred.
Njihova vaspitačica Ranka Radovanović je oduševljena što su baš u njenoj grupi prve trojke iz epruvete, koje su nekada bile pravi medijski hit. Kada su rođene, 27. februara 1994. godine, vest je objavljena u udarnom terminu vesti svih televizijskih kuća sa prostora bivše Jugoslavije, a njihove slike_arhiva su mesecima punile naslovne strane gotovo svih novina.Vaspitačica Ranka danas opisuje prve trojke iz epruvete kao zreo, druželjubiv i iskren tim, koji uz sve zajedničke crte i sličnosti ima i velike međusobne razlike.
- Katarina ima dugu kosu i fine manire, prava princeza, Uroš je malo povučen, a Jakov je poseban, pravi mangup. Vole ga sve devojčice. Jakov ima odličnu memoriju i bujnu maštu. Kad ponavlja priču koju deca uče na tom uzrastu, sklon je da dopuni detaljima koji celoj temi daju posebnu draž - kaže Ranka Radovanović, vaspitačica.
Jakov je najmlađa trojka iz epruvete i važi za najpričljivije dete ne samo u Ulici Dobrivoja Jovanovića, gde u porodičnoj kući žive Đurđevići, već i u celom ovom prigradskom naselju. Upravo je zbog toga i dobio neobičnu titulu u porodici - 'ministar inostranih poslova', pa su nas njegovi roditelji zamolili da reportažu za 'Blic' napišemo iz razgovora sa njihovim 'predstavnikom za štampu'.
Oni kažu da svakom bračnom paru sa sličnim problemom mogu pomoći savetima, a rado ih upućuju na tim vrhunskih lekara koji su njihovoj porodici udahnuli novi smisao života.
- Mama i tata dugo nisu imali dece i odlučili su da to reše veštačkim putem. Tako smo se rodili nas troje. Prva se rodila moja sestra Katarina u tri sata i 15 minuta, zatim moj brat Uroš u tri i 17, a ja sam dva minuta kasnije počeo da plačem. Moj brat je voleo da sisa sestrinu petu kad smo malo porasli, pa je zbog toga Katarini malo manje jedno stopalo - priča Jakov.
On zna šta su novine, 'tata to čita', ali još ne lista štampu detaljno, iako je naučio sva štampana slova i nekoliko pisanih. Obožava, kao i njegov brat Uroš, da peca ribe u potoku ili na Savi kad ih tata odvede na vikend.
'Moram da naučim sestru da lepo piše sva slova, kao ja i brat', priča Jakov.
Između prvih trojki iz epruvete na prvi pogled ima fizičke sličnosti, ali su deca samostalna i nisu baš previše vezana jedno za drugo. Čak iz školice često dolaze kući u odvojenim društvima, a srednji Uroš zna da zakasni zato što voli da igra fudbal sa drugarima. Sve troje treniraju karate i nose crveni pojas. Jakov je, za razliku od brata i sestre levoruk.
Trojke iz epruvete su obdareni slikari i njihova vaspitačica uočava da je razlika između njih u tome što svako na sebi svojstven način stavlja glavni objekat na centralno mesto slike_arhiva. Katarina slika vedrim bojama i sve predmete, uglavnom drveće, crta u minijaturi. Srce sa probodenom strelom negde u ćošku nalazi se na svim Uroševim slikama, a Jakov najviše voli da crta manastire i svece.
'Često sa tatom idemo u crkvu. Obavezno na Uskrs, Božić i Đurđevdan, kada je naša slava', pričaju deca.
Otuda i interesovanje najmlađe trojke iz epruvete za religiju. Jakov zna da se krsti, ume da nabroji niz svetaca iz pravoslavnog kalendara, detaljno objašnjava šta je oreol i zbog toga je nedavno dobio i prvu diplomu za opšte znanje iz pravoslavlja u manastiru Vraćevšnica, gde je proveo devet dana sa drugarima iz škole.
Jakov je pun utisaka iz rudničkog kraja, gde je nedavno sa drugarima prvi put bio bez mame i tate. Kada je primao diplomu, uz aplauz brata i sestre, jedan čika bez crkvene odore kazao je: 'Neka vas Bog čuva, deco.' Ž. Rakonjac Kako je bračni par Gregović po projektu akademika Jovana Neškovića o svom trošku renovirao tursku kulu smederevske tvrđave
Kad Ilija Smederevo gradi
Dobro se drži smederevska tvrđava. Udarali su na nju ne samo Turci nego i Ugari, Peoni, Logivardi, ne samo merzeri fon Mekenzena, nego ponajviše Srbi, oni zarad čije je odbrane i podignuta.
Jedan od onih koji je, 1947. godine kao učenik smederevske gimnazije, sa drugovima, drobilicom usitnjavao kamen iz zidina utvrđenja da bi se time nasuli drumovi, Ilija Gregović, posle mnogo godina, pokušao je da obnovi bar delić razgrađenog. Na Vidovdan 1968. godine on, tada već građevinski inženjer pokrenuo je inicijativu za osnivanje Društva prijatelja smederevske tvrđave. Kasnije je ustanovljen Zavod za zaštitu spomenika kulture. Kada se Ilija Gregović sa suprugom Milenom, arhitektom, upustio u avanturu dugu godinu (godinu i po je čekao dozvole) da o svom trošku restaurira tursku kulu gradskog utvrđenja.
Kada je Milena umrla, Ilija je digao ruke od tvrđave. U tome mu je svesrdno pomogla i uprava prihoda rezonom da Gregoviću novac 'preliva', kada već on može da se stara i o utvrđenju, te razrezala žešći porez na firmu.
- Iz stana preko puta tvrđave gledali smo tursku kulu, onu koja je podignuta posle pada Smedereva. Supruga i ja smo razmišljali na isti način: treba nešto uraditi da se spase što se spasti može. Koliko su Smederevci držali do tvrđave govori i to što je početkom pedesetih u njoj bila gradska deponija. Ono što nisu učinili vekovi, uradilo je vreme.
Gregovići su godinu i po dana čekali na dozvolu da po projektu akademika Jovana Neškovića o svom trošku konzerviraju tursku kulu smederevske tvrđave. Kad je strpljenju došao kraj - zasukali su rukave i prionuli na posao. Ilija je, s radnicima, bio na vrhu kule, a Milena je dodavala kamenje. Svaki kamen mnogo puta su okrenuli i obrnuli raspredajući da li i kako da ga ugrade. Trebalo je naći pogodan ugao, najpribližnji položaj. O svakom kamičku vođena je rasprava. Ukrštali su znanje građevinski inženjer i arhitekt. Dok su oni raspravljali, brinući o svakom kamičku, njegovoj strukturi, boji i obliku, razne inspekcije su obustavljale radove, nalazile da skele nisu propisne... Smederevci su, na svoj način, pomagali inspekcijama razvlačeći građevinski materijal, demontirajući skele. Uvek se nešto može prikrpiti tuđim parama.
Učeni član jedne uvažene komisije nije hteo da čuje da građevinski inženjer i arhitekta petljaju oko tvrđave. Pri obilasku je spontano, taj član, uskliknuo ukazujući ostalima kako je dobro ozidan jedan deo. To se, rekao je uvaženi profesor, sada ne može postići.
-Kolega, replicirao je akademik Jovan Nešković po čijim su nacrtima izvodjeni radovi - upravo ste dali izuzetno visoku ocenu Gregovićevom radu. To je on uradio. Za tvrđavu je, pri gradnji, kaže Gregović, korišćeno trideset vrsti kamena. Kula koju je restaurirao i konzervirao bračni par građena je od osam vrsti. Za svaki je utrošeno mnogo dana traganja: koji je najbolji i gde ga naći. Negde bi graditelji našli pravu boju, ali ne strukturu, na drugom mestu obrnuto. Dovlačili su Gregovići (Starina Novak bi rekao 'sve uz svoja kola i volove') sivkasti ramski škriljac, žućkasti radovanjski peščar, kučajski beli kamen, šljunak sa ušća Jezave (jer je on korišćen i za prvobitnu gradnju) i rimsku ciglu. Pri gradjenju tvrđave korišćena cigla je sa nadgrobnih spomenika iz rimskog doba. Da bi do nje došao Gregović je morao malčice da zažmuri.
- Da se restaurirani deo ne bi razlikovao od prvobitnog, mi smo rimsku ciglu kupovali od seljaka iz Seona. Oni su rušili nekakve rimske spomenike iz meni nepoznatog lokaliteta i popločavali svinjce i dvorišta. E, tu sam ciglu ja kupovao.
Gregović je, kaže, bio na najboljem putu da sam proizvede rimsku ciglu ali mu se izmaklo za konjski nokat i magareće uši. Nešto je nedostajalo u procesu proizvodnje. Ni do danas nije dokučio šta. Nepobitno je da je masa za rimsku ciglu mešena vrućom vodom. Ali nije sve samo u vrućoj vodi.
Restauratorske radove Gregovići su, sa četiri unajmljena radnika, izvodili naročito pravljenim alatom. Morao je, taj alat, da bude što približniji onom kojim je tvrđva dizana. Mislilo se o svakom detalju. Pored ostalog, nisu korišćene elegantne metalne mistrije već drvene lopatice koje ostavljaju strukturu nalik izvornoj.
Potom su došli novi majstori. M.S.Pešić
