Izvor: Blic, 23.Mar.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Petnaest godina sa torbama u rukama
Petnaest godina sa torbama u rukama
Dok su gledali Obilić kako gori, dogovorili su se da po evakuaciji ostanu na jednom mestu, ma gde to bilo i da se, kad-tad, zajedno vrate na spaljena ognjišta. Danas obilićki Srbi ni iz jedne ulice nisu zajedno. Ima ih po Gračanici, u bazi Kfora u Prištini, a kažu, 'neki srećnici domogli se severa Kosova'.
- Ovaj ti kaže ovako, onaj onako! Te idete u Gračanicu, te ostajete... Pa svaki čas nešto drugo! Više sam izludeo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Pritisak mi udario u glavu. Ovako izgubljen nikad nisam bio. Deca neki lišaj ovde u bazi Kfora dobila. ‘Oćemo da idemo odavde bilo kuda! Samo da nisam više u Prištini - priča uznemireno Jovica iz Obilića, trenutno smešten u bazi Kfora u Prištini. Kaže da se nije nadao ovome.
- Samo dan pre napada išao sam kolima. Sam! Gde sam hteo! Gledaj ovo sada! Gde će da nas smeste? Nemam pojma gde ćemo - ogorčeno kaže Jovica.
Dodaje da su vojnici obećali da će neke Srbe povesti do kuća u Obiliću, a tokom dana u Gračanicu, a onda...
- Da uzmem nešto ako je ostalo iza Šiptara. Bar neku garderobu. Da prostiš, iste gaće već pet dana. Ako ima, ima, ako ne... Šta ćemo?! Ruke u džepove i ko zna gde - uzviknu Jovica.
U drugom delu Kosova, u metohijskom povratničkom selu Osojane, Srbi su imali malo više sreće. Njih šezdesetoro povratnika u Grabac smešteni su po osojanskim kućama. Neko primio i po petoro. Kažu 'nesebično, kol’ko je ko mogao'.
Pedesetpetogodišnja Tanja Tošić je kod Đurića. Kaže, obećali im Italijani da će posle četvrtka da ih vrate u Grabac. 'Samo da prođe taj dan početka bombardovanja NATO, jer Šiptari će da ga slave. Sigurno!', priča ona.- Petnaest godina sa torbama u rukama! Proteruju me od ‘91. Prvo iz Karlovca, pa u Srbiju. Onda na Kosovo u Grabac, muž mi odatle. Znate da je sada ostao u Srbiji. Kren’o dan pre napada i zateklo ga. Onda godine ‘99. opet u Srbiju, pa pre godinu dana ajd opet u Grabac. Sada u Osojane... Al’ ovog puta proteraše me na srpsko - ironično će Tanja.
Svedoči da Srbi iz Grapca nisu hteli da napuste selo 'ni posle četiri ispaljena projektila i ko zna koliko rafala ‘kalašnjikova’. Posle tol’ko muke da se vratiš kući, gde ćemo više'?
- Onda je u četvrtak došao Italijan i rekao da imaju dojavu da oko 500 razjarenih Šiptara kreće ka našem selu. Pokupili nas iz bašta! Ma ni dokumenta nismo uzeli. U sekund, strpaše nas u kamione pa do Širokog Polja pokraj Biče. A tu pet helikoptera - ispriča u jednom dahu Tanja, a na pomen helikoptera prekinu je baka Milena:- Dočeka ja da se vozim avionom, pa makar i na dva minuta!
- Da ne veruješ na šta su Šiptari bili spremni kad su nas za ovih nekoliko kilometara do Osojana vozili helikopterom - upitno će Tanja dodajući da su tokom jučerašnjeg dana obišli svoje kuće. Kaže da im Italijani nisu davali zbog bezbednosti da prilaze, ali da nijedna nije spaljena.
- Stoje sve naše lepe kuće. Jedva čekamo da se vratimo. Dobar je ovde naš narod, al’ samo mi je da se vratim u Grabac. Videla sam i moje koke. Narod brine za stoku. Kažu Italijani da je puštena, al’ da se svaka krava vrati kući... Ne znam... Da će Bog da sve bude u redu. Žao mi i tih životinja - kaže Tanja.
Neko bi kućama, pa makar zapaljenim. Ili bar blizu. Neko u severni deo Kosova. Za neke je put do Srbije jedino što žele. Ipak, gde će i kuda, ono je o čemu ponajmanje odlučuju u ovom naletu albanskog terora prognani Srbi. Željka Jevtić
