Izvor: Glas javnosti, 31.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slave dva Božića i dve Nove godine
U stanu Zdravkovića na trećem spratu kuvaju se pihtije. Dugo to traje, a ovo je već druga tura za poslednjih sedam dana. Kao da se cela zgrada u Ulici Nikole Markovića u beogradskom naselju Miljakovac pretvorila u veliki lonac. Ali, polako. Lepo je dok se jede.
Prva tura je otišla onomad za baka-Jolandin praznik-katolički Božić, a ova sad, naći će se na novogodišnjoj trpezi, kad Zdravkovići slave i rođendan starijeg sina Nikole, a i rođendan njegovog sina Vladimira.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />Za nekoliko dana dočekaće Badnje veče i pravoslavni Božić, pa opet Novu godinu...
- Tako je to kod nas. Kad krene od Mitrovdana, 8. novembra, naše krsne slave, svetkujemo sve do godišnjice braka, 18. februara-kaže Milutin od milja zvani Mića.
- A biće sad 54 godine otkako sam došla u Srbiju. Imala sam jedva 17 kad me Mića doveo-dodaje Jolanda. Jel’ tako bilo? - smeši se zagonetno.
- Jeste-priseća se deka Mića. - Ja sam bio vojnik u LJubljani u komandi granične jedinice, negde početkom pedesetih. Spazio sam je odmah, tu je živela preko puta kasarne. Mlada, još je bila u osnovnoj školi-začas mu se lice ozari.
Jolanda Štrukelj, lepa Slovenka, nije tad odolela Mići Šumadincu. Dok sedi naspram njega i danas, posle pola veka, kao da ga vidi, kaže, onako crne talasaste kose kako s prozora gleda u nju.
- Samo je jednog dana iskočio ispred mene. To je bio početak naše ljubavi, a eto, hvala Bogu i našeg života. Imali smo problema. Za nas, devojke, bilo je sramota da nas vide s vojnikom, a ja još maloletnica. Baka, sa kojom sam živela, nije htela da čuje za to-priča Jolanda u dahu.
Ni Mići nije bilo lako, kad se sa službe vratio kući u Beograd. I otac i maćeha i sestra imali su bolje prilike za njega.
- Ma šta će ti Slovenka, našu da oženiš, govorili su mi. I nalazili su mi mnoge, ali, eto. To je sudbina. Nas dvoje smo se dopisivali i kad su svi videli da smo mi ozbiljni, popustili su - prepričava Mića.
Ali, taman kad su pomislili da je sve gotovo, kad je Mića sa maćehom i sestrom i zvanično došao da isprosi Jolandu, njena baka se predomislila.
- Kaže, sve je to lepo, ali ona je mlada. Kako sad to? Nije nam svejedno. Baba samo viče ne može da ide, ona je mlada, pa ona je mlada. Ode čak da zove i policiju, ali mi utekosmo. Jolanda je pošla tek sa nešto stvari i pravac železnička stanica pa Beograd - pljesnu Mića dlanom o dlanom, kao kad se dobar posao završi.
I njemu i njoj prija podsećanje. I dok pričaju o tim danima, smeju se, dopunjuju...NJemu je 76, njoj 70, a čini im se da je juče bilo ono kad je vojnik Mića, zadužen za razglas u kasarni, zaboravio da isključi traku sa povečerjem, zaključao kancelariju i otišao da se nađe s Jolandom. Sećaju se i kad je on zbog njenih godina, morao i na sud, pa venčanja, stare kuće, rođenja prvog sina baš 31. decembra 1955. godine...
Toliko toga su zajedno prošli da im do ovog današnjeg razgovora nije bilo važno pomena to što je baka Jolanda tek ove godine dobila i napismeno da je državljanin Srbije, da bi se upisala za besplatne akcije, i to što su njih dvoje duže od pola veka u mešovitom braku.
- Ne smeta nam vera, daleko bilo. Nikad nam nije ni smetala. Slavimo sve praznike, i katolički Božić i Uskrs, i slavili smo i pod komunistima. Nismo se venčali u crkvi, ali rekao sam, imam jedan „čivas regal“, čuvam ga već deset godina, otvoriću ga kad ona pređe u pravoslavlje da to lepo proslavimo. Šta kažeš - smeje se Mića.
Smeje se i ona. Slovenka i Šumadinac. Kao onda, na početku, kad je „iskočio“ pred nju...
e zato u bg i nema pravih srba. tito doveo slovence, hrvate, muslimane, crnogorce, makedonce , siptare i ostale komunjare i oni se umnozili ko misevi i sada vladaju u bg i srbiji. ostali u srbiji su im nepismeni radikali. kakva igra.
