Izvor: Politika, 22.Avg.2010, 23:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Uzbunjivači bez zaštite

U Srbiji se krivična dela korupcije vrlo retko prijavljuju zbog straha onih koji afere iznose u javnost

Šta je zajedničko slučajevima otkrivanja „drumske mafije”, nabavke „šarenih vozova”i kragujevačkog ombudsmana koji je objavio informacije o ogromnom broju zaposlenih u gradskoj upravi? Nažalost, ne to da su svi odgovorni za zloupotrebe kažnjeni, već da su oni koji su na njih upozorili ostali bez posla. Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nedavno je naveo pet ovakvih slučajeva u kojima su njegovi pokušaji da zaštiti ove ljude nailazili na žestok otpor, a svi nalozi realizovani su uz velike probleme, želeći da ilustruje koliko je te ljude „koštala” hrabrost i odluka da ne okrenu glavu.

Da li će i koliko uzbunjivači, ljudi koji otkrivaju afere, u Srbiji biti sigurniji nakon nedavnih izmena Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije? Direktorka agencije Zorana Marković nedavno je za „Politiku” rekla da su službenici koji prijavljuju korupciju već delimično zaštićeni i Zakonom o državnim službenicima i Zakonim o dostupnosti informacija od javnog značaja, ali da je veoma važno da je to uneto i u ovaj zakon. Kakvu će tačno pomoć, kome i pod kojim uslovima agencija pružati uzbunjivačima, propisaće sama direktorka posebnim podzakonskim aktom. „Naravno, da bi je dobio moramo da se uverimo da su njegove sumnje osnovane jer je moguća i zloupotreba tog prava”, rekla je Markovićeva.

Programski direktor organizacije „Transparentnost Srbija” Nemanja Nenadić kaže da se ovakvo zakonsko rešenje može pokazati kao dobro, ali tek treba videti kako će direktorka definisati šta obuhvata ta zaštita. Takođe, pitanje je i koliko uspešno se može primenjivati nešto što je regulisano podzakonskim aktom, a ne samim zakonom.

Mnogo važnije je, ipak, to što ni ovim zakonskim izmenama nije stvarno rešen problem zaštite uzbunjivača. „Mislim da bi ovo pitanje trebalo da bude rešeno posebnim zakonom, kao u Velikoj Britaniji gde je to i najbolje rešeno. A time svakako mora da se bavi i radno zakonodavstvo. Jer, sadašnjim zakonskim rešenjima su donekle zaštićeni samo državni službenici, ali ne i zaposleni u privatnom sektoru, tim pre što su mnoge funkcije države prenete na privatni sektor. Osim toga, zašto bi bili zaštićeni samo oni koji prijavljuju korupciju? Recimo, kad je reč o nekih insajderskim informacijama koje se odnose na zagađenje životne sredine ili ugrožavanje bezbednosti, potpuno je nebitno da li onaj ko ih otkriva radi u državnoj ili privatnoj firmi. Osim toga zaštićeni su samo oni službenici koji odaju svima dostupne informacije, dok to ne važi za one koji odaju nešto poverljivo, čak i kad je ta oznaka stavljana samo da bi se prikrilo kršenje zakona”, objašnjava Nenadić.

U Srbiji se, prema podacima „Transparentnosti”, prijavi tek oko jedan odsto krivičnih dela korupcije prijavi nadležnim organima, a jedan od ključnih razloga jeste svakako i nedovoljna zaštita uzbunjivača. Primeri koje je naveo Šabić, možda najbolje svedoče o tome zbog čega se u Srbiji retko ko odlučuje ukaže na neki „problematičan slučaj”. Nenadić objašnjava da našim zakonodavstvom takođe nije dobro rešen problem otpuštanja s posla duvača u pištaljku. „Čak i kad je prilično izvesno da je povod za otpuštanje bilo obelodanjivanje te informacije, ukoliko poslodavac navede u rešenju neki drugi, na zakonu zasnovan, razlog, uzbunjivač će ostati bez posla.”

Da li je, ipak, moguće i da zaštitu potraži navodni insajder, koji je pred otkazom iz nekim potpuno drugih razloga? Nemanja Nenadić priznaje da bi to moglo da posluži kao zgodno sredstvo za ucenjivanje i da takav rizik svakako postoji, zbog čega se i propisuju posebni uslovi pod kojima neko može dobiti zaštitu. „Država bi trebalo da deluje protiv toga uspostavljanjem efikasnih internih mehanizama za prijavljivanje nepravilnosti ili problema u radu. Ako to dobro funkcioniše, zaposleni će imati sve manje razloga da to dojavljjuje nekome spolja.”

Rodoljub Šabić kaže da u „višegodišnjem radu poverenika za informacije od javnog značaja ni u jednom slučaju nisam prepoznao ’cinkaroša’ koji je otkrivajući korupciju to činio iz zlobe i pakosti”. Uvek su, kako je naveo, to bili zaista hrabri pojedinci koji su ukazivali na nezakonitost kojom se nanosi šteta državi.

Srbija bi, zbog toga, sudeći i prema preporukama GREKO-a morala malo više da ohrabruje takve ljude, time što će ih štititi i zakonima i njihovom dobrom primenom. Problem zaštite uzbunjivača bio je tema i u Savetu Evrope, čija je parlamentarna skupština u aprilu donela rezoluciju kojom se od svih nacionalnih zakonodavstava traži da „osiguraju bezbednu alternativu ćutanju” i da zaštiti zaposlene kako u javnom tako i u privatnom sektoru, kao i pripadnike oružanih snaga i bezbednosnih službi. Ova pitanja trebalo bi da budu regulisana kroz radno, krivično i medijsko pravo.

G. Novaković

objavljeno: 23/08/2010

Nastavak na Politika...