Izvor: S media, 11.Apr.2010, 14:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Godišnjica ubistva Ćuruvije
Pozadina ubistva Slavka Ćuruvije do danas nije rasvetljena, a za ovaj zločin još niko nije odgovarao.
Na današnji dan, pre 11 godina, na Uskrs koji je Srbija obeležila pod NATO bombama, ubijen je novinar Slavko Ćuruvija, vlasnik listova „Dnevni telegraf” i „Evropljanin”. Prema navodima iz dokumenta „Ćuran”, izveštaja o praćenju Slavka Ćuruvije na dan ubistva od strane pripadnika Državne bezbednosti Srbije, čija autentičnost >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << nikada nije osporena, njegovo nadziranje počelo je nedelju dana pre likvidacije. Obavljalo ga je 24 sata dnevno 27 inspektora Devetog odeljenja Državne bezbednosti Srbije (zaduženog za tehniku, snimanje, prisluškivanje i tajno praćenje) podeljenih u tri smene. Naredbu za praćenje Beogradskom centru DB-a, na čije je čelo samo nekoliko dana ranije postavio Milana Radonjića, izdao je načelnik RDB Srbije Radomir Marković.
Ne znajući da su pod pratnjom, Slavko Ćuruvija i Branka Prpa su tog dana u 13.53 sati izašli u šetnju iz stana zgrade u Ulici Lole Ribara (današnja Svetogorska) broj 35. U 16.25 časova, dok su se Ćuruvija i Prpa vraćali kući posle šetnje Kalemegdanom i kratkog ručka u „Kolarcu”, Nebojši Sokoviću, šefu smene Devetog odeljenja CRDB-a Beograd, stiglo je naređenje načelnika centra Radonjića: „Odmah prekinuti rad prema objektu, skup na okretnici trolejbusa u Knez Mihailovoj i Kalenić pijaci”.
Podatke iz Izveštaja o praćenju lica – radni naziv Ćuran obelodanjenog novembra 2000. godine, a navodno sastavljenog po nalogu Stevana Nikčevića, tada zamenika Milana Radonjića, potvrdili su svi saslušani radnici DB-a koji su učestvovali u praćenju Slavka Ćuruvije.
Šta se tačno desilo između 16.25 i 16.40 časova, kada su Ćuruviju u haustoru zgrade u kojoj je živeo likvidirala dvojica ubica mecima kalibra 7,65 milimetara ispaljenih iz „škorpiona”, do danas je zvanično ostalo nerazjašnjeno.
Pretkrivični postupak povodom ubistva poznatog novinara započet je 2001. godine, a tokom istrage svoje iskaze dalo je više od 100 svedoka. Neki od njih opisali su da su neposredno pre ubistva u Ulici Lole Ribara primetili službeno vozilo DB-a, belog „golfa trojku”. Kako se kasnije ispostavilo, tog 11. aprila 1999. godine ovo vozilo „dužio” je načelnik Šestog odeljenja beogradskog centra tajne policije (Odeljenje za pripremu i tehničku organizaciju) Ratko Romić. Njegovo kao i prisustvo bivšeg radnika DB-a Miroslava Mikija Kuraka u blizini mesta Ćuruvijine likvidacije zabeležile su i bazne podstanice mobilne telefonije, jer su obojica tu koristili svoje mobilne telefone. Protiv Romića i Kuraka advokati porodice Ćuruvija su podneli krivičnu prijavu tereteći ih da su bili saizvršioci ubistva jer su na mesto zločina dovezli neposredne Ćuruvijine ubice.
Decembra 2003. godine, jedan od svedoka upro je prstom u Luku Pejovića kao čoveka koji je pucao u Slavka Ćuruviju. Pejović, Nikšićanin za koga se ispostavilo da je rođak Mikija Kuraka, tada nije mogao da bude ispitan jer je ubijen tri godine ranije, decembra 2000. godine, samo mesec dana posle pojavljivanja izveštaja „Ćuran”. Pejović je navodno imao imao dosije narkodilera u Crnoj Gori, a pripadao je rezervnom sastavu Jedinice za specijalne operacije. Likvidiran je u Beogradu, na Topčiderskom brdu u Dinarskoj ulici broj 12, ispred kuće u kojoj je stanovao, kada je nepoznati napadač na njega ispalio više od 20 metaka iz „kalašnjikova”, „overivši” ga potom u glavu. Svedok Ćuruvijinog ubistva ga je prepoznao na fotografiji iz novinske čitulje.
Juna 2004. godine, tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović je kao drugog mogućeg neposrednog izvršioca ubistva Slavka Ćuruvije naveo Zorana Ristovića Priku. Ni Prika, pripadnik JSO od njenog osnivanja, tada već dugo nije bio među živima. Navodno je zbog spremnosti da progovori o nekim likvidacijama na beogradskom asfaltu, među kojima i o Ćuruvijinoj, surovo mučen i likvidiran tri godine ranije: 4. juna 2001. godine njegov leš nađen je raskomadan u Resniku, kod Rakovičkog potoka. Ubice su mu odsekle šake obe ruke a na glavu mu je bila navučena najlonska kesa. Telo je identifikovano tek posle DNK analize.
Krajem 2004. godine, redovno odeljenje Okružnog tužilaštva u Beogradu slučaj Ćuruvija ustupilo je Specijalnom tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala. Mada je iz ovog tužilaštva više puta najavljivano da je u slučaju Ćuruvija došlo do „ozbiljnih pomaka” i da se krvava slagalica nalazi pred konačnim rešenjem, otkrivanje naručilaca i ubica Slavka Ćuruvije je očigledno zalogaj koji srpsko tužilaštvo još ne može da proguta.
Ratko Romić i Miroslav Kurak uhapšeni su za vreme policijske akcije „Sablja”, ali su svoje iskaze o ubistvu Ćuruvije odbili da potvrde na poligrafskom testiranju. Oni su danas na slobodi. Romić je čak uspeo da od države naplati odštetu zbog hapšenja u „Sablji”, a Kurak živi u Tanzaniji gde se bavi organizovanjem lova na afričku divljač.
I bivši načelnik beogradskog centra DB-a Milan Radonjić danas je slobodan čovek. Prošle godine osuđen je na šest meseci zatvora zbog nezakonitog hapšenja kolege Vladimira Nikolića 1999. godine, ali nije odslužio kaznu jer je predmet zastareo. Mada se našao i među optuženima za zločin na Ibarskoj magistrali i atentat na Vuka Draškovića u Budvi, oslobođen je uz obrazloženje da za njegovu umešanost u ove zločine ne postoje dokazi.
Bivši načelnik RDB Srbije Radomir Marković, pravnosnažno osuđen na 40 godina zatvora zbog zločina na Ibarskoj magistrali, mogao je biti ključ rešenja ovog slučaja, ali je takođe odbio da se podvrgne poligrafskom ispitivanju povodom ubistva Ćuruvije. Markoviću je naime nuđen status svedoka saradnika u slučaju Ćuruvija, ali je on tu ponudu odbio navodno zbog straha za živote svojih najbližih.
Marko Albunović
