Izvor: TvojPortal.com, 29.Okt.2011, 13:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čije je srpsko nasleđe
Izvor:Tvojportal.com Srbi su narod koji ima više porušenih i spaljenih crkava nego celih. Imamo više porušenih i zaoranih grobalja nego celih. Više okupiranih građana nego slobodnih, više zaboravljenih reči nego upamćenih. Više nam je sinova stradalo pre nego što su postali očevi nego što ih je dočekalo svoje sinove. Danas nam otimaju i ono što nisu stigli da nam poruše...
Ne da se ruši i zatire sve što su naše ruke ikad gradile nego nam se i brani da to >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << obnavljamo. U Hrvatskoj je proces zatiranja našeg prisutva permanentan i traje vekovima. Ubijanje, polivanje krečom, zatrpavanje zemljom, utabavanje... Uništavanje življa i baštine, uklanjanje tragova da nas je tu ikad bilo, čak i u mestima gde sem nas nikoga nije ni bilo. Dan kada su izvršene poslednje deportacije, uklanjanje poslednjih svedoka danas je nacionalni praznik u Hrvatskoj. U Makedoniji su nam otete crkve manastiri, od Skoplja do Ohridske ariepiskopije admistrativnom odlukom. Korunovićev Zebrnjak kod Kumanova razrušen stoji već 70 godina. Ovo zdanje Makedonce čini jedinstvenim narodom u svetu, narodom koji uporno sprečava obnavljanje spomenika vojsci koja ih je oslobodila. U Bosni smo gde šta i sačuvali, u Crnoj Gori još nisu počeli da ruše, samo prete.
Na Kosovu, kako i dolikuje antropološkom momentu rušitelja gotovo je sve sravljeno ili im kao Samodreža u kojoj su se pričestili naši Kosovski junaci služi za iskanjivanje.
Umne glave su nam ubijane jednakom upornošću. Pesnici, slikari, mitropoliti, neimari, učitelji, trgovci, lekari... I već poludelog Savu Šumanovića pod nož su odveli, tek da ne odstupe od pravila.
Ipak, kada se koji spomenik srpske kulture, Božijom milošću otme rušitelju, kad koji umetnik il' naučnik dovrši svoj rad, onda rušitelj poželi da to prisvoji.
Par preostalih bogomolja srednjovekovne Srbije na Kosmetu koji još stoje ili delimično stoje postali su predmet rasprave. Je li Ljeviška naša il' njihova, Dečani, Gračanica, čiji su se patrijarsi hirotonisali u Peći, čiji su carevi stolovali u Prizrenu. A sada i novo pitanje da li je Obilić srpski vitez il' arnautski kontraverzni biznismen. Pretpostavljam da je argument da je Albanac u tome što je napravio čuveni rez. Možda je neko to protumačio ka pokušaj trgovine organima.
Hrvati u nedostatku Hrvata bi uzeli sve. I dubrovačke pesnike i Ruđera Boškovića i Vladana Desnicu i Josif Runjanina i Rada Šerbedžiju i Arsenija Dedića, ali nikoga ko Nikolu Teslu. Postoje ljudi koji decenijama zarađuju plate u Hrvatskoj tako što dokazuju da je ovaj sin pravoslavnog sveštenika ustvari Purger. Da je kojim slučajem početak Drugog svetskog rata dočekao u rodnom selu verovatno bi mogao da bira nož ili malj. Ovako ima tu čast da bude redovno proglašavan za najvećeg Krvata u povjesti. Koliko ga poštuju govori to da su onomad u njegovom Smiljanu i struju uveli, njegovu struju. Pitam se samo šta li mu je značilo ono: „Gusle mogu ispuniti dušu jednog Srbina bolje nego išta drugo“:
Neizvesna borba koja nas očekuje pred UNESCO-komitetom oko kulturne baštine na KiM je sledeći okršaj za srpsko nasleđe. Malo smo nespremni ušli u sve to verujući da Hašim više voli naša srca, bubrege, jetre i krv nego naše bogomolje, ali nije baš tako. Iako im je glavni arhitektonski poduhvat kroz vekove bio, da kamen od crkava koje bi Turci porušili odnesu do mesta gde je bilo predviđeno da se podigne džamija, Albance to ne sprečava da traže pravo nad ovim svetinjama.
Čitava stvar i nije tako teška za razumevanje. Uništavanje tragova postojanja jednog naroda na nekom prostoru je redovna procedura kod primitivnih kultura koje ne mogu da podnesu različite oblike postojanja pored svog. Posebno ne ako je reč o oblicima koji su superiorni u odnosu na njihovo. Otimanje prošlosti je drugi, ali ne toliko razičit problem. Besomučnim otimanjem i falsifikovanjem prošlosti postiže se sledeći efekat: svi na Balkanu podjednako su doprinosili istorijskom i kulturnom razvoju. Očigledna premoć srpske književnosti, arhitekture, nauke više nije tako očigledna. Rasprostanjenost srpskog jezika je ograničena administrativnim linijama. Pa se on tako gde-gde zove bošnjački, pa hrvatski, pa crnogorski i tako dalje.
Najvažnije od svega je to što su Srbi jedini narod na ovim prostorima koji imaju državni kontinuitet, jedni narod koji svoj mit nije svijo oko izmišljenih priča i praznog busanja u grudi. Problem je što niko nije imao Kosovo, carsku krunu, pečate, dvorove. Problem je što nismo jednaki osim ako se zajedno ne provaljamo u blatu, ako se ne namažemo istim govnima i počnemo svi da sličimo - na trećerazredne čekače reda evropske budućnosti.
V.M.
nikola teslaKosovo i Metohijatvojportalmanastirisrpsko nalseđe
