Izvor: Dzungla.org, 22.Feb.2014, 23:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Parni valjak": Ni Štulić svirački nije mogao da nam parira

NAKON što su 2010. rasprodali dve „Arene“, a pretprošle godine i pet koncerata u Sava centru, jedna od najomiljenijih jugoslovenskih rok grupa „Parni valjak“ zakazala je novo druženje sa beogradskom publikom – 8. marta u „Kombank areni“ pod medijskim pokroviteljstvom našeg lista. Vođa, gitarista i glavni autor grupe Husein Hasanefendić Hus i pevač Aki Rahimovski, kažu nam da je koncert zakazan >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << na zgodan datum, iako smatraju da žene zaslužuju svaki dan u godini, a ne samo jedan. U odnosu na prvu „Arenu“, ističu da će promeniti set listu i odsvirati neke stare hitove koje nisu izveli 2010. Biće tu i novih pesama sa 18. „Valjkovog“ studijskog albuma „Nema predaje“. A na pitanje ko nas to napada, Hus i Aki za „Novosti“ kažu: – Ne znamo nikoga ko se ne oseća ugroženim jer nam je život poremećen. Otkako smo svesni sebe, kriza je. Te nije bilo benzina nego bonovi, pa restrikcije struje od osam do 12… Danas je još gore, vladaju beznađe i apatija. S druge strane, nedostatak ispravnog sistema vrednosti proizvodi još gore stvari. To „Nema predaje“ ne odnosi se na nas kao bend. Svi zajedno bi trebalo iz sebe da iznedrimo pozitivu. Postojala je nada da će biti bolje, ali kada vam neko daje lažna obećanja, postajate skeptik. S godinama ljudi postaju cinici, nataloži im se iskustvo pa je teško naći optimizam. A sa optimizmom, pa čak i nerealnim, lakše je živeti. Ljudi greše što pristaju na puno toga. * Kada je „Valjak“ osnovan daleke 1975, hteli ste da budete hrvatska verzija „Bijelog dugmeta“ pa ste nosili šljokice i visoke potpetice? – Nismo hteli da budemo hrvatsko „Dugme“. Tako su izgledali svi strani bendovi, „Ti reks“, „Svitovci“, „Dip parpl“, ne samo „Bijelo dugme“. Ali, nismo mi baš bili toliko glem. Šljokice sigurno nismo nosili. Aki je na našem prvom televizijskom nastupu u „Nedeljnom popodnevu“ nosio leopard pantalone, žutu majicu sa tačkicama, kosu do pola leđa i visoke potpetice. Mislim da je cela priča krenula od novinara, jer je naš menadžer Mihaljek pre nas vodio „Dugme“. * U početku ste pevali maloj da pazi da je parni valjak ne pregazi, a onda vas je mala prevela žedne preko vode? – Teško je govoriti o tim vremenima jer je teško vratiti se u mentalno stanje koje smo imali sa 20 godina. Kad si klinac, nemaš pojma ni o čemu, samo ti je važno da sviraš što više. A da bismo svirali, morali smo nešto i snimati. Nismo tada imali producente i menadžere koji su videli dalje u budućnost. Cela filozofija je bila da imaš pesmu koja će se vrteti na radiju, da bi ljudi došli na koncert. To je bila čista stihija. * Kako danas gledate na pesmu „Oću da se ženim“ i stihove „kupi mi majko cipele, kada idem na igranke, da ne nosim opanke“? – Ha, ha, ha… Ta pesma je zapravo rugalica i duboko žalim što sam je ikad napisao. Ona nije naš štos, referirali smo se na određenu pojavu u muzici koja se zvala pastirski rok, što me je silno iritiralo, pa sam napisao taj dečji uradak. Ima dobar rif, ali je tekst bio rugalica. * Kada ste se vas dvojica vratili iz vojske, „Valjak“ je napustio Jurica Pađen, a nakratko došao Džoni Štulić? – Klupska scena u Zagrebu je bila vrlo živa. Na jednom nastupu video sam bend sa izuzetnim potencijalom, u kome su svirali Džoni Štulić, Maks Juričić, Udo Barakudo i bubnjar Ćelavi. Ta kompletna postava postaće kasnije „Film“. Odveo sam ih kod legendarnog Trulog u studio i napravili smo neke snimke. I onda, dok sam bio u vojsci u Gospiću, taj bend se pojavljuje na svirci. Ali ne peva Džoni nego Jura Stublić. A Džoni nesrećan u ćošku, bulji u pod i svira gitaru. Bilo mi je jasno da neće potrajati. Kada je ostao sam, predložio sam mu da svira sa nama. Ali on je preveliki ego da bi delio nešto sa nekim. Sebe je doživljavao kao jedinog autora vrednog pažnje, dobrim delom opravdano, imao je veliki uticaj i na mene i na muzičku scenu uopšte. Ali, svirački nije bio u stanju da parira nivou koji nam je bio potreban. A i nije bio srećan da deli vokal sa Akijem, bio je to neprirodan spoj. Mi smo prvi snimili njegovog „Jablana“ i „Kad Miki kaže da se boji“, a producirao sam mu „Balkan“ i „A šta da radim“. Razišli smo se u dobroj vibri. Pađen je pokrenuo bend „Aerodrom“ dok nas nije bilo. I on je isto imao autorski crv u sebi. Aki i ja smo se zakleli da ćemo iz vojske izaći što pre. On je izašao posle tri meseca, ja posle šest, a Pađen je već imao drugu grupu. * Svojevremno se za vas zainteresovala jedna američka izdavačka kuća, zašto nije ništa bilo od inostrane karijere? – Svi naši albumi za „Suzi“ bili su na Si-Bi-Es etiketi. Omogućili su nam da odemo u Milano i snimimo singl na engleskom jeziku. U roku od nedelju dana, na koliko su nam odobrili studio, snimili smo i singl i album „Gradske priče“ za naše tržište. Tu je Aki prvi put snimljen kako treba. Objavili smo album „Siti kids“ na engleskom, ali objektivno nismo bili zreli u tom trenutku. Na domaćem terenu smo tek krenuli uzlaznom putanjom, a odluka da probamo vani je značila da krećemo od nule, da budemo predgrupa neke predgrupe, sa drugačijim statusom nego što smo imali u Jugoslaviji. Taman je „Stranica dnevnika“ postala ozbiljan hit, počeli smo da punimo dvorane, idemo na turneje… Da nam se ta šansa pružila bar šest-sedam godina kasnije, sigurno bismo probali da je iskoristimo. * U vreme albuma „Lovci snova“ bili ste jedan od vodećih mejnstrim bendova, ali su vam kritičari prebacivali da ne možete da napunite najveće dvorane? – Statistička istina je da smo u tom periodu ranih osamdesetih, u Hrvatskoj i Sloveniji punili jednako dvorane kao „Dugme“. Tamo gde su oni bili neuporedivo jači je ostatak regiona – Bosna, Srbija i Makedonija. Već tada su koketirali u izrazu, imali više OpširnijeVečernje Novosti

Nastavak na Dzungla.org...